Чести сукоби, изливи беса или кршење правила могу бити разлог за забринутост, али сами по себи нису дијагноза. Значење ових поступака зависи од узраста, трајања, околности и последица које остављају на особу и њену околину.
„Он има поремећај понашања“ често се каже за некога ко вређа, прави сцене или не прихвата одговорност. Међутим, таква процена може више да говори о незадовољству његовим поступцима него о стварном здравственом проблему. Да би се разумело шта овај израз значи, потребно је разликовати свакодневну употребу од стручног значења.
Када понашање постаје разлог за стручну процену
Свако понекад изгуби стрпљење, посвађа се или реагује непримерено. Код деце су повремени пркос и испитивање граница део развоја. Стручњаци се забрину када су понашања изразито непримерена узрасту, упорна или толико озбиљна да нарушавају свакодневни живот и односе.
Важно је колико често се проблем јавља, колико дуго траје, шта му претходи и да ли особа својим поступцима угрожава себе или друге. Један сукоб није довољан да се постави дијагноза. Истовремено, један озбиљан насилни поступак довољан је разлог да се одмах реагује ради заштите, без чекања да се понови.
Неприхватљиво понашање и ментални поремећај нису синоними. Човек може поступати грубо или неодговорно, а да нема психијатријску дијагнозу.
Шта поремећај понашања значи код деце и адолесцената
У дечјој и адолесцентној психијатрији, поремећај понашања означава понављан и трајан образац озбиљног кршења права других и важних правила примерених узрасту. То је много више од непослушности или повремене свађе са родитељима.
Може да обухвати:
Агресију према људима или животињама: застрашивање, физичке нападе, окрутност или претње.
Намерно уништавање имовине: ломљење туђих ствари или подметање пожара ради наношења штете.
Обмањивање и крађу: понављано лагање ради користи, крађу или провале.
Озбиљно кршење правила: бежање од куће и учестало неоправдано изостајање из школе.
Овај списак није тест за самостално постављање дијагнозе. Потребно је проценити целокупно понашање и околности у којима дете одраста.
Постоји и опозиционо-пркосни поремећај, који се испољава упорном раздражљивошћу, свађањем, пркосом и осветољубивошћу. Разликује се од поремећаја понашања, код којег су у првом плану озбиљније повреде туђих права. Ни дете које често каже „не“, нити тинејџер који се противи родитељима, због тога аутоматски немају поремећај.
Узроци нису сведени на „лоше васпитање“. Улогу могу имати биолошка рањивост, трауматска искуства, насиље, занемаривање и други породични и социјални фактори. Потешкоће са учењем, АДХД, анксиозност или депресија такође могу постојати истовремено и захтевају засебну процену.
А шта када се проблематично понаша одрасла особа?
Код одраслих израз „поремећај понашања“ често је само широк опис проблема. Из њега се не може закључити која дијагноза постоји, нити да дијагноза уопште постоји.
На пример, код интермитентног експлозивног поремећаја јављају се понављани, импулсивни изливи агресије који су изразито несразмерни поводу. То нису само повремена нервоза и повишен тон. Ипак, ни сваки излив беса ни сваки насилни поступак не припадају овом поремећају.
Код поремећаја личности тешкоће обухватају шире и дуготрајније обрасце доживљавања себе, регулисања емоција и односа са другима. Они нису исто што и поремећај понашања код деце, а не могу се препознати само по томе што је неко себичан, љубоморан или склон свађи.
Посебну пажњу заслужује понашање које се нагло променило. Ако претходно смирена особа изненада постане збуњена, дезоријентисана или неуобичајено узнемирена, потребно је размотрити здравствени узрок. Инфекција, низак шећер у крви, дејство лекова или друга акутна стања могу изазвати такву промену. Изненадна збуњеност захтева хитну медицинску процену, нарочито код старијих особа.
Како помоћи, а не оправдавати штетне поступке
Први корак је да се опише оно што се заиста догађа: „Прети укућанима“, „Ломи ствари када се наљути“ или „Месецима изостаје из школе“. Такви подаци стручњаку значе више од етикете „проблематичан“.
Код деце процена обично укључује разговор са дететом и родитељима, а по потреби и податке из школе. Помоћ може обухватити психотерапију, рад са родитељима и сарадњу са наставницима. Циљ је да дете развије безбедније начине реаговања и да одрасли науче како да доследно постављају границе. Лекови нису универзално решење, већ се користе када за њих постоји одређена медицинска индикација.
Код одраслих приступ зависи од утврђеног узрока. Стручна помоћ је потребна када се штетни обрасци понављају, нарушавају односе или посао, односно када особа тешко контролише своје реакције.
Разумевање нечијих тешкоћа, никако не значи обавезу да се трпе понижавање, претње или насиље. Подршка и јасне границе могу да постоје истовремено. Ако постоји непосредна опасност, приоритет су безбедност и позивање одговарајућих хитних служби.
Особи која има тешкоће потребна је помоћ, а људима око ње заштита и подршка. Ниједно од та два не треба занемарити.
Преузмите андроид апликацију.
