Некада давно није постојао ни асфалт, ни банкина, нити подељене стазе које сепаратишу пешаке од оних који су управљали ондашњим превозним средствима, већ само пут.
Тај пут је могао бити добар или лош, широк или узак, више или мање важан, а колика је његова вредност била огледало се у томе да ли је обогаћен калдрмом.
Реч калдрма, иако неодољиво подсећа на турцизам, заправо има грчко порекло.
Ради се о сложеници састављеној од двеју речи, “кало“ коју у буквалном смислу преводимо као “добро“ и речи “дромос“ која означава “пут“.
Калдрма је претежно коришћена као техника уређивања улица код античких народа, међутим, иако смо на почетку рекли да само подсећа на турцизам, њу су у Нови Сад донели управо Турци.
Код Турака се знало, калдрма, односно “добар пут“ краси само најважније улице у граду.
Да је ова теза истинита највише потврђује излед градића у Петроварадину, у коме калдрма достојно чува сећање на све оно шта је Нови Сад прошао да би данас био слободан.
Иако је на неким местима попуцала, калдрму у градићу поистовећујемо са борама на лицу лепе, старије, жене и узимамо је као потврду на животописну историју којој је сведочила у току свога живота.
Дакле, уколико се “добар пут“ постављао само на важна места у граду, није ни чудо што је Дунавски парк, препун калдрме, заправо најпосећенији и Новосађанима најмилији парк у нашем граду.
Па, не ставља се калдрма којекуда!
Међутим, оркугли и шиљати камен набијен у песак је у Београду био много чешћа појава у односу на Нови Сад.
Наиме, у престоници су пре Другог светског рата калдрму постављали и на споредне путеве, водећи се ваљда тиме да је у главном граду свака улица важна.
Разуме се, калдрма у периферним улицама није била истог квалитета као у оним битним, али је и даље била лепа на око и “слала неку поруку“.
У нашем граду је данас нема много. Остаци кадрме у Новом Саду показују да су та места за наше претке, из неког разлога, била веома важна!
Раније је разлог њеног постављања била практичност, како путеви не би постајали непроходни због блата.
Данас, када је новосадска инфрастурктура на завидном нивоу, она је просто опстала као аутентични споменик историје.
Ту је да нас, када јурцамо да сиђемо са Варадинског моста, притиском на гуме опомене да застанемо, успоримо и престанемо да јуримо, те да се осврнемо око себе и приметимо колико је леп град у коме живимо.
Преузмите андроид апликацију.
