Стара српска, готово заборављена сорта грожђа, од овог викенда има свој светски дан. Највише је има у виноградима на северу Бачке, а вино је доспело и на тржишта Француске, Америке и Јапана. Будућност светског виноградарства и винарства је у аутохтоном сортименту, па и вино од кадарке може бити наш извозни и туристички потенцијал.
Највеће површине под кодарком су у виноградима породице Тонковић, на песковитом земљишту северне Панонске низије. Виногради под том заборављеном српском сортом се смањују после Другог светског рата, а данас је највише има у Мађарској, Румунији и Бугарској.
„Кадарка је стара српска аутохтона сорта грожђа која води порекло са Скадарског језера. По старим списима звала се скадарка. Времено се слово с изгубило и сада се зове кадарка. Трудимо се да негујемо сорту. У целом винограду од десет хектара је само кадарка“, каже Младен Ћирић, из винарија „Тонковић“ на Палићу.
У неким деловима Србије зову је браничевка или четерешка, а Бугари су је крстили као гмзу. Виноградарима је веома тешка за гајење, осетљива је на болести са танком покожицом и збијеним гроздовима.
„Кадарка као једно елегантније вино данас значајно доприноси нама сомелијерима да препоручимо странцима, који трагају за нечим специфичним и локалним. Може да буде алтернатива светским сортама, попут великог француског пино ноара“, наводи Mарко Марјановић, вински блогер.
Од кадарке се може направити бело, розе, црвено, десертно и пенушаво вино. Веома је хармонично са великим потенцијалом одлежавања.
„Кадарке често имају у себи ароме црвеног воћа, вишње, малине, трешње. Осим тога имају јако добре зачинске ноте, лепе киселине, лепу свежину, мало бојених материја и једну завршницу која је јако зачинска и добра је за упаривање са храном и са локалним специјалитетима пре свега“, објашњава Вук Вулетић, сомелијер.
Кадарка може да буде моносортна, али је одлична и у купажама. У виноградима би требало очекивати све већи број чокота ове сорте што ће помоћи њеном оживљавању.
Преузмите андроид апликацију.
