Изложба Бранислава Радошевића, уметника с Петроварадинске тврђаве, ових дана отворена, пројекат је који је радио најдуже у животу.
На Петроварадинској тврђави, међу бившим касарнама, седам деценија постоји уметничка колонија, а 21 годину овде ради и самостални ликовни уметник примењених уметности Бранислав Радошевић. Остварио се на мултимедијалном пољу, у илустрацији, карикатури, дизајну. Чини то и даље, а његова Галерија ИТД, или Институт за трансфузију дизајна, гласи и као „самостални произвођач догађаја у култури”. Тај „погон” налази се у атељеу, првом на који се наилази када се из подножја тврђаве попне великим степеништем.
Простор унутра личи, како то уметник воли да каже, на преврнуту лађу. Испред се с платоа пружа поглед на Нови Сад, данас Европску престоницу културе, град који је у 19. веку слављен као Српска Атина. Као ликовна тема, Нови Сад је окупација Радошевића, у чијем атељеу је сада отворена нова изложба слика „Српска Атина између два века”.
„Ова прича на зидовима је из времена кад лађа није била преврнута“, казао је аутор на отварању изложбе.
На сликама, рађеним у комбинованој техници, призори су улица, тргова, људи и грађевина које су ту и данас, али и оних којих више нема. Изложбу је отворио песник и пријатељ уметника Перо Зубац.
Радошевић је за „Политику” рекао да је то пројекат који је радио најдуже у животу. Испричао је о техници рада и зашто је причу о граду између два века морао да пренесе као уметник, као наставак ранијег циклуса на исту тему „Поетика новосадског артефакта”.
„Пројекат сам почео да конципирам 1981. године. Знао сам да морам да оживим период Новог Сада, за који мислим да је златан: кад је Нови Сад био претеча данашње Европе, кад је градио јерменску цркву, јеврејску, православну, католичку, протестантску, евангелистичку… Све на чему данас Европа инсистира, наши преци су имали пре двеста година“, казао је Бранислав Радошевић.
За рад је користио старе фотографије и разгледнице, односно документацију која памти шта се десило рецимо 1870. године.
Живих сведока нема па је уметник почео, како је рекао, да прави „сведоке” тог часног времена, епохе града који је био, по његовим речима, и међу првима у Европи са уличном расветом. То је и град у коме је он одрастао – додаје, и као биолошко биће и као уметник.
„Скупљајући те фотографије и разгледнице, приметио сам да на њима нема људи. Домет технике тог доба то није дозвољавао. Било је замућено, ако се мало мрдну. Онда сам ја користио те фотографије као документ да су постојале улице, Дунавско језеро, Храм Светог Непомука, зграде којих више нема, железничка станица, да је била улична расвета, трамвај, на струју, што је било чудо тог периода. Колажирао сам то тако да су се ови људи на мојим сликама први пут срели ту“, каже и додаје да је око аутентичног одевања људи и изгледа кочија, запрега, возила, сарађивао с костимографом, односно музејом.
Пројекат је настао, пише у каталогу изложбе, као уметничко охрабрење савременицима да сачувају и унапреде баштину и културне вредности које су наследили.
Колико је Нови Сад у томе успео, уметник не може да коментарише, али каже да култура нису само позориште, изложба или поезија. У том светлу, наводи да је центар града непроходан и да се блокирају веће улице због радова па се људи с једног краја града малтретирају док дођу до посла на другом крају.
„А то је исто култура – култура живљења. О томе неко други треба да брине, ја се бринем о овој малој капи културе овде, на тврђави. За 21 годину успео сам да доведем најчувеније уметнике региона“, додаје.
О томе како данас живе уметници с тврђаве, након што су 1952. године дошли први међу њима, каже – „депресивно”, у односу на то како је било када су ту дошли пионири ликовне колоније попут Бошка Петровића, Јована Солдатовића, Паје Радовановића…
„Јако сам им захвалан, јер ту енергију коју су они донели, нова генерација је наставила – чувари ватре на Петроварадинској тврђави. Али све се променило, нема више откупа музеја, кад имате изложбе. Живимо у времену када уметност више није битна, када се деца васпитавају да знају како изгледа Тијана Ајфон и њена 24 пуњача, а не како изгледа Милева Марић, или Ајнштајн, Тесла, али јако добро могу да препознају Микија Пчелара. Екипа око мог студија се противи томе, васпитавамо децу и младе на скроз другачији начин“, каже уметник.
Преузмите андроид апликацију.
