Када је Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске, вољом својих грађана, одлучило да напусти Европску унију, светска политичка сцена доживела је потрес епских размера. Треба нагласити да истраживачи јавног мњења нису давали значајне шансе оним политичким чиниоцима у Уједињеном Краљевству, који су се залагали за Брегзит. Исто тако, најважније политичке партије у Британији, са више или мање ентузијазма, подржавале су останак њихове земље у европској породици народа. Стога ни не треба да нас чуди зашто је одлука Британаца да, ипак, напусте ЕУ толико изненадила светску јавност. Међутим, убрзо након запрепашћења, поставило се питање, куда даље? Шта ће бити нова политичка агенда Уједињеног Краљевства и коју ће позицију та земља заузети у глобалној политичкој арени?
Након Брегзита Британија мора показати да неће бити маргинализована на међународном геополитичком „бојишту“. Уједињено Краљевство има дугу традиција играња улоге глобалне силе на коју су британске политичке елите веома поносне.
Са посебним страхопоштовањем Британци неретко подсећају да се из Лондона вековима управљало Империјом у којој сунце никад није залазило, односно, царством која се простирало на свим континентима и које је господарило светским морима.
Међутим, у односу на ситуацију од пре осамдесет и више година, када је Британија још увек била једна од најмоћнијих глобалних сила, консталација снага у међународним односима значајно се изменила.
Велике силе, које тренутно претендују на водећу улогу у светској политици, уз још увек најмоћније САД, пре свих су Кина и Индија. Све три поменуте државе имају нешто заједничко. Поседују огромну државну територију и бројну популацију.
Величина земље, тим силама даје кључне геостратешке и економско – ресурсне предности, а број становника омогућава им економске, интелектуалне и војне потенцијале неслућених размера. Питање, које се у светлу поменутих чињеница логично намеће гласи: где је ту Велика Британија са својих тек око 63 милиона становника и нешто више од скромних 243 хиљаде километара квадратних површине. Одговор је и више него јасан.
Уједињено краљевство је миљама удаљено од тога да поново уђе у круг најважнијих глобалних играча.
Премијер Борис Џонсон је доста помпезно најавио свој план Глобална Британија, чија суштина се своди на велики повратак Гордог Албиона на светску политичку сцену. Суштина Џонсоновог пројекта огледа се у јачању британских војних потенцијала, па чак и нуклеарних.
На првом месту британски премијер мисли на развој поморских капацитета, цивилних и војних, уз неопходно снажење економско – трговачких потенцијала. Међутим, очигледно је да су жеље Џонсона у колизији са и више него скромним могућностима његове земље.
Самим тим, Британцима је неопходна снажна америчка залеђина како би ојачали своје капацитете и како би поново играли значајнију улогу на светским морима. Формирањем АУКУС-а, војног пакта САД-а, Аустралије и Британије, званични Лондон је добио ту још од Брегзита тражену политичку улогу на глобалном плану.
Уједињено Краљевство ће следити САД на путу војног, политичког и економског сузбијања нарастајуће моћи Кине и то на свим светским меридијанима, а посебно на Тихом и Индијском океану, као и у Јужном кинеском мору. Такође, уласком у поменути војни савез Британија је обезбедила и значајан економски аранжман, кроз учешће у пројекту изградње нуклеарних подморница за Аустралију, чиме ће ојачати своје економске и војне капацитете.
Наравно да из свега поменутог можемо закључити да је сан о великом повратку Британије у глобалну политичку арену, као једног од кључних чинилаца, обичан апсурд. Свеукупни потенцијали те земље јој не дају никакву другу могућност него да буде тек регионална сила која ће асистирати САД-у, земљи која је истински велики играч у међународним односима.
Британија је некад била најмоћнија држава света, али је време прегазило.
Будућност припада оним силама која испуне кључне предуслове да би ушли у трку за глобалну доминацију. Свакако да се ту мисли на већ поменуту бројну популацију и велику државну територију. Једна Русија са највећим пространством на свету, непроцењивим ресурсима и страховитом нуклеарном моћи, због релативно малог броја становника, у односу на друге најмоћније глобалне играче, постаје упитна као велика сила.
Самим тим, уколико се о Русији све више размишља на тај начин, може ли Британија уопште ући у разматрање као део заједнице кључних глобалних играча? Одговор је и више него јасан и не треба га посебно апострофирати.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
