Недуго након избијања рата у Украјини, најшира светска јавност упозната је са чињеницом да та земља представља једног од најважнијих светских снабдевача храном.
Нарочито јестивим уљем и житарицама. Иначе, ова тема актуелизована је захваљујући томе што су руске оружане снаге блокирале украјинску обалу Црног мора и најважнији лучки град на том простору, Одесу.
Услед заустављања испорука хране из Украјине страх од глади је почео да се шири светом. Најаве појединих западних политичара и економских аналитичара, да се свет може суочити са глађу епских размера, додатно су подгрејале те страхове.
Наравно да у свему томе има и мало претеривања. Тачније, Запад тежи да Русију представи одговорном за изазивање глобалне глади, како би се власти у Москви нашла под додатним притиском светске јавности. Међутим, без обзира на злоупотребу ове теме у медијском рату, непобитна је чињеница да без извоза из Украјине постоји реална опасност од мањка хране на светском тржишту.
Самим тим, све чешће отвара се питање како избећи пошаст глобалне глади и како заштити оне најрањивије земље, нарочито у подсахарској Африци. Одговор се намеће сам по себи. Неопходно је пронаћи начина да житарице из украјинских лука пронађу пут до купаца. Тренутно, украјинске власти, и њихови западни савезници, покушавају да успоставе алтернативну руту. Односно, контигенти жита преусмеравају се на железнички саобраћај и европске луке одакле се врши даља дистрибуција.
Међутим, железничка инфраструктура показала се као недовољна за транспорт украјинске робе до лука у ЕУ.
Питање је да ли, на овај начин, може и петина некадашњег украјинског извоза житарица да се превезе до купаца. Суштински, за преоријентацију на европске луке неопходна су велика улагања у повећање капацитета железничког саобраћаја, а то захтева не само енормна финансијска издвајања, већ и године за реализацију таквих пројеката. Пошто глобална глад прети већ ове и наредне године, лако се може закључити да је садашња ситуација неодржива.
Додуше, западне земље понудиле су и другу опцију, а то је да Русија сама одблокира украјинске луке и на тај начин спречи глад. Власти у Кремљу показале су спремност да тај предлог прихвате, али под условом да и њихова земља буде ослобођени дела санкција. Пошто је западна стратегија у овом рату економско исцрпљивање Русије, тешко је за очекивати да САД и ЕУ тако нешто могу прихватити.
Међутим, то није једини предлог за решавање овог горућег питања, а који долази са Запада.
Свакако да је најзанимљивији план литванског министра иностраних послова Габриелиуса Ландсбергиса, који се своди на разбијање руске блокаде луке у Одеси и то ни мање ни више него флотом савезничких држава. Тачније, по његовом мишљењу, требало би формирати снажну добровољачку армаду земаља које зависе од украјинског жита, као и оних које су самовољно спремне да им се прикључе. Затим би се та флота упутили ка Одеси и уз подршку из ваздуха, уколико се покаже као неопходно, обезбедила би да бродови са украјинским житарицама напусте ту луку.
Иако су поједини западни званичници прихватили да се и ова идеја размотри, нема сумње да се ту ради о једном и више него хазардерском плану.
Наиме, то би било ништа друго до насилно пробијање руске блокаде украјинске обале, што би Кремљ сасвим извесно третирао као отворено мешање у сукоб у Украјини. Пошто је Путин је већ јасно упозорио какав одговор би у таквом случају Русија упутила, јасно је да би то гурнуло човечанство у светски, а вероватно и нуклеарни рат.
Без обзира што је литвански министар иностраних дела истакао да НАТО-о не би требао да предводи ту операцију, чиме је очигледно хтео да избегне директно повезивање те алијансе са евентуалним сукобом, свима је јасно да без бродова тог савеза такву операцију није могуће извести. Самим тим, предводио он ту флоту формално или не, у случају реализације тог плана, НАТО би сасвим сигурно био увучен у директан сукоб са Русијом.
Зато, како би се избегао Трећи светски рат такве идеје у старту треба одбацити. Испорука житарица из Украјине је могућа, али искључиво у договору са Русијом.
Сваки покушај насилне деблокаде Одесе гурнуо би свет у још већу катастрофу, а глобална глад тада више не би била највећи проблем. Уосталом, можда је ово питање најбоља прилика да се започне директан дијалог између две стране. И то не само између оних који су у директном сукобу, већ пре свега оних који одлучују, а то су САД и Русија.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
