Резултати избора за амерички Конгрес и трећину сената, одржани 8. новембра текуће године, свакако да нису одушевили републиканце, а поготово Доналда Трампа. Иако су републиканци освојили већину у доњем дому Конгреса већ сада је јасно да ће она бити тесана, а да ће у Сенату превагу остварити демократе. Самим тим, најаве из републиканског табора да ће на овим изборима „црвени талас“ преплавити Америку показале су се као нетачне.
Демократе су свакако прошле боље него што су истраживања јавног мњења то показивала. Испоставило се да је њихова тактика стављања у фокус предизборне кампање питања идентитета и демократских вредности била потпуно исправна и да им је донела значајне резултате. Самим тим, морамо потражити објашњење за то како је могуће да у тренутку када инфлација расте, а стандард пада, економија остане у сенци вредносно-демократских начела током предизборне кампање?
Одговор се ту намеће сам по себи и лако га можемо пронаћи у личности Доналда Трампа. Наиме, Трамп је на себе преузео улогу предводника републиканаца на овим изборима. Његова свеприсутност у кампањи попримала је те размере да смо се понекад могли запитати, имамо ли поново председничке изборе или се гласа за Конгрес.
Очигледно да је Трамп покушао својом личном популарношћу дати ветар у леђа републиканским кандидатима и на тај начин их „погурати“ у трци за доњи и горњи дом Конгреса. Наиме, Трампова популарност није спорна, као ни чињеница да ни један републкиканац тренутно нема ту моћ да може мобилисати и ујединити најшири спектар конзервативне америчке јавности. Уосталом, чак и његов пораз од Џоа Бајдена на председничким изборима, само је потврда те тезе. Да, Трамп је тада изгубио, али је и освојио највећи број гласова у историји САД, одмах иза Џоа Бајдена.
Међутим, упоредо са тим што је Трамп неко ко може добити најширу подршку конзервативне америчке јавности, он је вероватно и једини ко може ујединити и мобилисати све струје у противничком табору. Управо је личност Трампа нешто што је и на претходним председничким, али и овим изборима мобилисало како демократску партијску машинерију, тако и њихове бираче.
Демократе су страховитом кампањом демонизације од Трампа створили „највећег непријатеља демократије“ којим плаше либералну јавност. Налепили су му не само етикету ултраконзервативизма, већ и неког ко је направио искорак ка фашизму. Очигледно да се он те стигме не може решити и да га она може коштати даље политичке каријере.
Јер да којим случајем није било тог страха од Трампа, тешко да би на овим изборима питања идентитета и стања демократије успела да економске неприлике гурну у други план.
Самим тим, републиканци се након ових избора налазе пред великом дилемом. Да ли је личност Доналда Трампа њихова снага или терет под којим ће поклекнути и на председничким изборима за две године. Име Рона Десантиса републиканског сенатора из Флориде, који је у тој колебљивој држави остварио убедљиву победу, све се чешће помиње као боље решење за републиканце. И то не толико због Десантисовог импресивног резултата, који је иначе постигао без јасне подршке Трампа, него због чињенице да његова појава, за разлику од Трампове, не би мобилисала и уједињавала либералну Америку.
Де Сантис свакако није неко ко може досегнути број гласова који је освојио Трамп, али није ни неко ко ће изазвати такав отпор либералне јавности и традиционалних политичких структура у земљи. Самим тим, републиканци лако могу изабрати линију мањег отпора и покушати да са умеренијим кандидатом добију наредне председничке изборе. Управо зато одлуку Трампа да званично најави учешће на наредним председничким изборима не значи да ће он сасвим извесно и постати кандидат републиканаца. Да се којим случајем десио „црвени талас“ и да су републиканци остварили доминантну победу, дилеме свакако не би било. Овако, Трампов улазак у трку за Белу кућу остаје да „виси у ваздуху“.
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
