Страх од руске инвазије на Украјину шири се Европом. Поруке шефова дипломатија седам економски најразвијенијих земаља света (Г7) са недавног састанка у Ливерпулу и више је него јасна. Западни савезници ће се свим политичким и економским средствима супротставити евентуалном покушају руске војне агресије на Украјину.
Страх од руске инвазије је нешто на шта Украјина упозорава не само у претходним недељама, већ годинама уназад. Практично од чувених дешавања на кијевском Мајдану 2014. године, када је у револуцији оборен председник Виктор Јанукович и успостављена прозападна власт.
Украјина се од тада суочава са побуном проруског становништва у Донбасу и са руском анексијом Крима.
Свака већа концетрација украјинских оружаних снага, према ова два кризна подручја, неминовно је повлачила и распоређивање руских трупа наспрам њих. Управо смо зато, у претходном периоду, били сведоци опасности од ескалације сукоба. Када се на терену, једни насупрот других, налазе распоређене десетине хиљада војника, довољна је само искра па да се пламен сукоба распали.
Међутим, сада је ситуација делимично другачија.
Поново се говори о Руској инвазији Украјине, али постаје очигледно да је позадина те приче ипак нешто другачија.
Односно, овај пут делује да се тензије подижу, не због евентуалног украјинског напада на Донбас или Крим, већ због питања трајног распоређивања НАТО снага у тој земљи.
Наиме, није тајна да Украјина жели чланство у тој најмоћнијој западној војној алијанси. Али, узевши у обзир руско противљење томе, као и чињеницу да Украјина има нерешен територијални спор са својим моћним суседом на Истоку, тако нешто је мало вероватно. НАТО државе су свесне да би формалним пријемом Украјине у своје редове ушли у отворен сукоб, можда и оружани, са Москвом. Већини европских земаља тако нешто није прихватљиво.
Додуше, неке земље попут Пољска, Литванија, Летонија и Естонија, подржавају улазак Украјине у НАТО.
Али у том ставу су усамљене. Како сада ствари стоје, по том питању, чак ни САД нису спремне на неки исхитрен потез.
Зато, услед не могућности да се заузме јединствен став по питању украјинског чланства у НАТО-у, делује све извесније да би западне силе могле прибећи једном „Соломонском решењу“. Наиме, руски медији упозоравају да ће Украјина кренути путем Литваније, Летоније и Естоније. Тачније, да ће под паролом закона о планираним војним вежбама за наредну годину, омогућити трајно присуство НАТО снага на својој територији.
У пракси то значи да Украјина неће постати део НАТО-а, али ће се НАТО снаге у тој земљи смењивати на одређени период, а све под паролом бројних заједничких маневара са украјинском армијом.
Тиме би присуство НАТО-а, у тој земљи, суштински постало трајна категорија, иако то никад тако не би било речено.
Правни основ био би пронађен управо у томе што би поменути Закон био сваке године доношен. И то у таквом формату да може оправдати присуство значајних страних трупа на украјинској територији.
Русија би била изразито незадовољна таквим сценариом. НАТО би наставио да се шире на Исток, чему се Кремљ одлучно противи. Управо због тога, концетрација руских трупа према Украјинској граници, има улогу одвраћања. И то не само од неке евентуалне акције украјинских власти према Донбасу, већ од трајног распоређивању НАТО трупа у земљи која се сматра „меким трбухом Русије“.
Колико ће Русија у својој намери успети, зависи од више фактора. На првом месту од одлучности политичког Запада да у истраје у идеји војног ширења на Исток. А пошто делује да је то стратешки циљ НАТО-а, тешко је за очекивати да ускоро, и на дужи период, дође до деескалације на граници Украјине и Русије.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
