Ситуација у региону западног Балкана је и више него напета. И није то последица само пословично затегнутих односа између народа и држава на овим просторима, већ нечег много значајнијег. Сведоци смо ужурбаних припрема за снажну дипломатску иницијативу, која би могла обележити наредну годину. Наиме, делује све извесније да ће САД преузети „главну реч“ на Балкану, са циљем да се питање статуса Космета и функционалности БиХ коначно реши. Управо зато односи у региону су узаврели, а посматрачи и актери дешавања у БиХ не либе да истакну како је тамошња друштвена атмосфера гора него почетком последње деценије прошлог века.
Сарајевска политичка елита је свесна важности догађаја који следе. Бошњачки прваци у БиХ су већ дуже време у стању појачане дипломатске активности, са задатком да наредну годину дочекају на што бољим преговарачким позицијама.
Јасна су два правца стратегије муслиманског фактора у БиХ.
Први, под паролом грађанске државе, инсистираће на дерогирању надлежности Републике Српске и што већем степену њеног потчињавања институцијама БиХ.
Други правац, биће базиран на наративу о геноциду у Сребреници.
Наиме, Муслимани ће инсистирати на политичкој конструкција да је српски ентитет настао на злочину, што имплицира да исти треба укинути као тековину геноцида. Претходних месеци, управо зато, били смо сведоци актуелизације те теме у регионалној јавности.
Српска стратегија је такође јасна и базираће се на одбрани Дејтонског споразума.
Односно, инсистирајући на поштовању тог акта, који представља правни темељ БиХ, Република Српска ће бранити своје стечене ингеренције. Посебно у светлу чињенице да Дејтонски споразум подразумева низак степен надлежности заједничких институција, што Србима свакако иде на руку.
Зато је Додикова одлука о доношењу закона, којима би се вратиле „изворне“ надлежности РС, нешто што представља српско позиционирање пред можда и судбоносне догађаје.
Хрватска стратегија трећег ентитета, такође није непознаница, а измена изборног закона представља полазну основу за њено спровођење. Сада је и више него очигледно да ће кроз реформу изборног законодавства Хрвати покушати да дефинишу своју не само политичку већ и територијалну посебност у БиХ.
Није тајна да је жеља хрватског политичког вођства у БиХ да званични Загреб коначно напусти заблуде о заједничком муслиманско – хрватском ентитету. Односно, да у будуће безрезервно инсистира на формирању засебног хрватског територијално – политичког субјекта у БиХ.
Спроводећи упоредну анализу планова и циљева три најбројнија народа у БиХ, лако уочавамо да се интереси Срба и Хрвата у највећој мери поклапају. Логично, тиме се отвара питање њихове сарадње у циљу спречавања унитаризације БиХ?
Недавни долазак Човића у Београд и одлазак Додика у Загреб, потврђују да се на том плану нешто дешава. Србија и Хрватска су гаранти Дејтонског мира и самим тим, не могу се искључити из било каквих разговора о преуређењу БиХ. Сем тога, ригидни став Муслимана је нешто што Додика и Човића тера на савез, а Београд и Загреб, упркос генерално лошим односима, на сарадњу.
Такође, на власти у Загребу је десничарска коалиција, у којој доминирају заговорници хрватског ентитета у БиХ, што поменуту сарадњу чини још реалнијом.
Међутим, никако не смемо занемарити чињеницу да у Загребу постоји и јак политички блок, који протежира савезништво са муслиманима.
Чак и под цену прављена значајних уступака. Пре свега то је левичарски интелектуални и политички кружок, окупљен око бившег хрватског председника Стјепана Месића. У кругу тих истомишљеника доминира став да Хрвати, као малобројнији од друга два конститутивна народа у БиХ, једино преко Муслимана могу контролисати ту државу. Односно, на том простору сузбијати, за њих најопаснији, српски утицај.
Такође, никако не смемо занемарити ни чињеницу да званични Загреб никада није показао довољно снаге да се одупре одлучном притиску из Вашингтона или Берлина. Хрватска је, својим сународницима у БиХ, већ поручивала, да је њихов главни град Сарајево и да ту морају тражити решење за своје проблеме.
Посебно је то било актуелно уочи уласка Хрватске у ЕУ. Зато, без обзира што је садашња реалност другачија и што је Република Хрватска постала пуноправна чланица ЕУ, не можемо бити сигурни да је и њихов ауторитет према страним центрима моћи ојачао.
Уколико САД и ЕУ буду инсистирали на споразуму Муслимана и Хрвата у БиХ, зарад јединственог притиска на Републику Српску, „изненадна“ кооперативност у Загребу према таквој идеји никог не треба да изненади.
У том случају, издају интереса својих сународника у БиХ, хрватски десничарски кругови, оправдали би потребом чувања чврстог савезништва са западним партнерима. Уосталом, сличан сценарио смо већ имали прилику да видимо током рата у БиХ. Склапања Вашингтонског споразума 1994. године између Муслимана и Хрвата, врхунски је доказ исправности поменуте тезе.
Савез између Срба и Хрвата, самим тим, може да има искључиво тактички карактер. За стратешку сарадњу потребан је много више поверења, али, што је можда и важније, значајно већи степен аутономности у хрватском спољнополитичком деловању. Што је мало вероватно да ћемо видети.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
