Када су 1881. године Кнежевина Србија и САД успоставиле дипломатске односе, економске и политичке везе између две државе биле су минималне. Политичке интеракције готово да није ни постојала, а економска сарадња сводила се на занемарљиву, размену добара.
Ипак, Србија је три године раније 1878. године на Берлинском конгресу стекла пуну независност и као међународно призната кнежевина тежила је успостављању дипломатских односа са свим другим сувереним државама. Самим тим, економски моћне САД, биле су незаобилазна станица у том процесу изласка Србије на глобалну политичку сцену.
Наредних 140 година ти односи били су веома турбулентни. Кретали су се од блиских, савезничких веза током светских ратова, а нарочито Првог светског рата када се српска застава завиорила испред Беле куће, па до потпуно друге крајности када су САД И СР Југославија, деведесетих година прошлог века, ушли у директан ратни сукоб.
Данас, за дипломатске односе две земље можемо рећи да су оптерећени баластом догађаја из ближе прошлости, али и неслагањем око за Србију кључних политичких питања.
Наравно, ту се мисли на статус јужне српске покрајине Косова и Метохије, као и питања унутрашњег уређења Босне и Херцеговине.
Србија и САД око ове две најважнија регионалне теме имају дијаметрално супротне ставове. САД су креатори пројекта „независног Косова“ и заговорници унитаризације БиХ, док за Србију ни једно од поменутих решења није прихватљиво. Зато, слободно можемо закључити да су односи две земље благо речено компликовани и да време великих изазова још увек није ствар прошлости. Односно, период искушења тек следи, чим ова два кључна регионална питања буду актуелизована.
Међутим, не треба унапред одустати од сарадње са САД. Ипак је то и даље најмоћнија земља света са доминантним утицајем у нашем региону. Србија је сувише мала да би водила „вечни рат“ са једном таквом глобалном силом. Пружање руке партнерства, кроз предлагање пројеката корисних и прихватљивих за обе стране, зато и представља најбољу и једину опцију за српску политику.
Да, чињеница је да се око Космета и БиХ не слажемо, али око Отвореног Балкана можемо наћи заједнички језик.
Бивша америчка администрација, у време Доналда Трампа, прихватила је да буде нека врста покровитеља тог регионалног пројекта. На тај начин, истовремено је успостављена добра основа за будуће партнерство и избегнута „замка“ да се односи САД и Србије искључиво посматрају кроз призму неслагања око питања Космета и БиХ. Велики искорак је тиме учињен, јер су ударени снажни темељи за грађење нових односа у наредном периоду.
Међутим, како би били оптимистичнији у погледу позитивног развоја односа између две државе, недостаје нам још нешто, а то је искорак и са америчке стране. Тачније, уважавање чињенице да и Србија има своје легитимне националне интересе и да их САД требају узети у обзир када креирају своју политику на Западном Балкану. Срби су најбројнији народ у региону и без њиховог учешћа горући балкански конфликти се не могу трајно решити.
Чини се да је бивша америчка администрација то одлично разумела, због чега су и остварили одређене успехе у својој балканској политици.
Иако Трамп и Ричард Гренел нису имали довољно времена да све своје планове реализују, новим властодршцима у Вашингтону показали су пут којим се треба ићи. Наравно, уколико је постизању неког трајног решења за Западни Балкан циљ коме садашња америчка администрација тежи.
Питање је само колико су представници нових власти у Вашингтону спремни да се прилагођавају. У нашој јавности је много пута је поновљена чињеница да ће САД на Балкану, у наредном периоду, представљати стари кадрови, добро нам познати још из времена распада Југославије. Исти они који су креирали ту „црну слику“ о Србима као извору свих несрећа у региону. Самим тим, наглашава се да је тешко очекивати од таквих људи да праве радикалне заокрете у својим ставовима.
Међутим, исто тако је чињеница да САД краси прагматизам у дипломатији и да би то могао бити „трачак наде“ за побољшање српско – америчких односа. Уколико нова америчка администрација покаже бар мало те прагматичности, ситуација се може значајно поправити. У сваком случају наш задатак је да не „затварамо врата“, већ као и до сада да подстичемо сарадњу. Тиме свакако ништа не губимо, а узевши у обзир тренутне околности, било какав успех на том плану представља чисту добит за српске интересе.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
