Gotovo svi uticajni svetski mediji, koji se bave međunarodnim diplomatskim odnosima, preneli su vest o tome da će se 10. januara naredne godine organizovati sastanak diplomatskih predstavnika Ruske federacije i SAD.
Takođe, najavljuje se da je to tek početak i da će neposredno nakon tog susreta uslediti dalji razgovori između dve strane, a sa ciljem da se smanje tenzije na relaciji NATO – Rusija.
Neposredni povod najavljenih susreta je napeta situacija na granici Ukrajine i Rusije, kao i učestali navodi u zapadnoj javnosti da Rusija priprema vojnu intervenciju protiv svog suseda. Naravno da nije bilo teško pretpostaviti da je Ukrajina u ovom slučaju samo povod za podizanje tenzija između zapadnih sila i Rusije. Pravi uzroci trenutne krize mnogo su dublji i njihova suština leži u planovima NATO-a da se proširi na Istok.
Nije tajna da Rusija tu ekspanzionističku politiku Zapada doživljava kao akt agresije, Odnosno, jasan pokazatelj da SAD, sa svojim saveznicima, teži uspostavljanju kontrole nad njihovom zemljom. Ukrajina, kao i druge države sa postsovjetskog prostora, u toj geopolitičkoj igri Moskve i Vašingtona samo je jedan od piona. Zemlja preko koje se i jedni i drugi bore za stratešku kontrolu prostora i bolje pozicioniranje na geopolitičkoj mapi sveta.
Međutim, ruski predsednik Vladimir Putin, još sredinom decembra 2021. godine, izašao je sa svojim predlogom o „uzajamnom garantovanju bezbednosti u Evropi“. Suština sporazuma je veoma jasna.
Rusija traži garancije od SAD-a da se NATO neće širiti dalje na Istok, odnosno na zemlje bivšeg SSSR-a. Isto tako, ruski predlog ide u pravcu toga da se spreči raspoređivanje raketa, srednjeg i kratkog dometa, čiji radijus kretanja može ugroziti jednu ili drugu stranu. Odnosno, čije raspoređivanje NATO zemlje ili Rusija mogu doživeti kao pretnju po sopstvenu bezbednost.
Iz ovog ruskog plana vidi se jasna želja Kremlja da dođe do deeskalacije napetosti na Starom kontinentu. Rusija ponovo šalje jasnu poruku političkom Zapadu da je postsovjetski prostor njihovo dvorište i da su pod svaku cenu spremni da ga brane. Međutim, isto tako iz Putinovog predloga možemo uočiti nameru da se spreči dalje produbljivanje krize. Očigledno je da ruska strana teži sporazumu na bazi smanjenja vojnog prisustva i zaustavljanja daljeg vojno – političkog širenja NATO-a na Istok.
Koliko je ovakvo rešenje prihvatljivo za SAD i njihove evropske saveznike, e to je već drugo pitanje.
Evropljanima bi verovatno najviše odgovaralo sporazumevanje dve strane, jer se konflikt odigrava upravo na njihovom kontinentu. Samim tim, svaka dodatna eskalacija samo bi produbila energetsku krizu, što bi ionako nepovoljne ekonomske prilike na Starom kontinentu učinilo još težim. Zato je pritisak iz EU na zvaničnike u Vašingtonu, da se učini iskorak ka stabilizaciji odnosa sa Rusijom, svakako nešto na šta zvanična Moskva računa. Međutim, poznajući američku diplomatiju to svakako neće menjati njene prioritete.
Geopolitički stratezi u Vašingtonu drugačije razmišljaju od svojih evropskih kolega. Posledice ove krize snosi pre svih EU, dok je potencijalna šteta za američku ekonomiju minimalna. Takođe, trenutno su Amerikanci ti koji „dominiraju“ u Kijevu, odnosno oni su u ofanzivi. Rusija je, sa druge strane, prinuđena da se brani, a Putinov predlog o sporazumu NATO – Rusija samo je potvrda te teze.
Zbog svega navedenog teško je za očekivati da se SAD tek tako odreknu svoje stečene pozicije i priznaju Rusiji pravo na prevlast u Ukrajini.
Uostalom, time be samo obezvredili tekovine svoje dosadašnje politike, a predsednik Bajden bi se našao pod još jačim pritiskom unutar SAD-a. Naime, traljavo organizovano povlačenje iz Avganistana američka javnost još nije zaboravila. Samim tim, svaki dogovor sa Putinom, koji bi uključio makar i minimalne ustupke Kremlju, mogao da se tumači kao dokaz slabosti sadašnje američke administracije.
Zato od pregovora u januaru ne treba očekivati previše. Tačnije već sada možemo predvideti da će se dve strane složiti oko toga da se ne slažu, i da će morati nastaviti dijalog. Svakako da u trenutnim, izrazito napetim, okolnostima ni to nije loša opcija. Jer, svaki razgovor je nešto što smanjuje tenziju, a opasnost od ratnog rešenja svodi na minimum.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Srđan Graovac: Srbija i SAD – 140 godina diplomatskih odnosa
Preuzmite android aplikaciju.