Састанак председника Србије и Русије, Александра Вучића и Владимира Путина новембра ове године у Сочију, поново је отворио питање политичких односа између две државе у годинама и деценијама које долазе. Енергетско питање је свакако доминирало у разговору два лидера, што је последица гасне кризе у Европи, али несумњиво су разматране и друге значајне теме. Узевши у обзир критеријуме важности и актуелности, издваја се питање решавања горућих политичких проблема на Балкану, као и руског учешћа у истом.
Није тајна да су два политичка жаришта са највишим потенцијалом ескалације у нашем региону јужна српска покрајина Косово и Метохија и Босна и Херцеговина. Како сада ствари стоје ова питања су већ отворена, а наредне године ће бити додатно актуелизована.
Напета ситуација у региону, претње ратом у БиХ, оружани инциденти на КиМ, као да представљају тензичну најаву можда и судбоносне године за Балкан. Уосталом, долазак нових, старих америчких дипломата задужених за Југоисток Европе, говори у прилог томе да се „нешто кува“ и да ће Американци у то свакако бити укључени.
Најаве да ће администрација председника САД Џозефа Бајдена, једном снажном дипломатском офанзивном на Балкану, покушати да реши ове историјске балканске спорове, свакако нису без основа.
Америчка дипломатија би свом председнику тиме обезбедила један значајан успех на спољнополитичком плану. А узевши у обзир биографије америчких дипломата, задужених за овај регион, можемо претпоставити да њихова понуђена решења неће бити у складу са српским националним интересима.
У таквој ситуацији Србија мора да тражи савезнике на Истоку, како би тај очекивано снажан притисак са Запада неутралисала или бар ублажила. Управо зато, посета председника Вучића Русији на самом крају 2021. године има посебан значај.
Да, енергетска питања су веома битна, али када се сусрећете са једни од три најмоћнија човека на свету, а руски председник то свакако јесте, онда то носи и посебну политичку тежину. Нарочито у овом деликатном моменту за наш регион.
Русија се својом принципијелном позицијом, око поштовања међународног права, наметнула као кључни српски савезник.
Резолуција 1244 и Дејтонски споразум представљају темељ са кога се гради даља руска политика у региону. Пошто је у виталном националном интересу српског народа поштовање ова два међународна акта, савезништво две државе је дошло као логичан след догађаја.
Међутим, чврсто везивање руске дипломатије за ова документа говори нам још нешто. Руска политика на Западном Балкану добрим делом се манифестује кроз Организацију Уједињених Нација. Тачније, Русија свој утицај у Савету безбедности ОУН користи, како би очувала своје присуство на Балкану. Пошто су ОУН, угледне организације, али без доминантног утицаја у међународним односима, постаје нам јасно да је моћ Русије у овом региону значајно ограничена.
Сваком ко иоле прати геополитичке токове јасно је да процес потискивања Русије са Балкана траје од пада Берлинског зида.
У највећој мери западне силе су у томе успеле, а пријем Румуније и Бугарске у НАТО и ЕУ, представља тријумф те политике. Запад је тиме заокружио Балкан као своју сферу доминације.
Русији је, самим тим, остао само Западни Балкан, као једини простор где је њен политички утицај и даље респектабилан. И то највише преко српског фактора и чињенице да је Русија брана афирмацији самопрокламоване косовске независности и босанскохерцеговачке унитаризације.
Управо зато, САД су толико заинтересоване за што скорије решавање прилика у БиХ и на Космету. Уколико би у томе успели, покидали би „најчвршћу нит“ која данас везује Србију и Русију. А званична Москва тиме би изгубила и последњу политичку полугу на овом простору.
Русија зато ни нема интереса да се стави тачка на историјске конфликте на Балкану, јер би тиме и њена позиција била додатно ослабљена.
Самим тим, изјаве да ће званична Москва подржати свако решење за КиМ, са којим се сагласи и Србија, можемо разумети условно. Пре свега као изнуђен дипломатски потез.
Са друге стране, тврдње да ће Русија трговати са Западом, правећи уступке на Балкану зарад остварења интереса на за њу свакако интересантнијем постсовјетском простору, можемо сматрати крајње нереалним.
Наиме, немојмо преценити значај Балкана, како за Русију тако и за политички Запад. Исто као што је Русији важнији простор ближи њеним границама, тако је то битније и западним силама. Или најједноставније речено, Украјина као „меки трбух“ Русије је важнија и Кремљу и Вашингтону од БиХ и Космета заједно.
Следствено томе, можемо закључити да је било каква трговина на том плану искључена.
Србија се зато у потпуности може ослонити на јасну политичку подршку из Кремља, јер Русија другу опцију на овом простору ни нема. У години великих изазова, која неумитно долази, то је изузетно важно знати. Разлог те подршке не лежи у словенском братству, или заједничкој нам православној вери, већ како је то кроз историју обично и било, у интересима који се неретко поклапају.
Време је показало да западне силе, упркос доминантној позицији у нашем региону, без споразумевања са Русијом могу наметати одређена решења, али их не могу претворити у трајну категорију. За Србију то може представљати кључни адут када политичко „надмудривање“ са САД добије на интезитету.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
