Морам признати да спадам у групу оних који су, благо речено, били изненађени одлуком државног врха Руске федерације да крене у војну инвазију Украјине.
Иако су то многи западни званичници најављивали, иако су о томе медији у Европи и САД месецима уназад писали, био сам убеђен да руски председник додатно затеже ситуацију искључиво из тактичких разлога, а у склопу преговора које води са земљама НАТО-а.
После одлуке Владимира Путина да призна независност Доњецка (ДНР) и Луганска (ЛНР) могло се очекивати да ће руске трупе ући у те области. Пре свега како би извршиле додатни притисак на Украјину и Запад са циљем да буду кооперативнији према руским интересима. Међутим, након тог оштрог политичког маневра манифестованог у понедељак, већ у раним јутарњим часовима у четвртак почела је руска инвазија на Украјину.
Тиме се отвара питање, да ли је Путин Западу дао довољно времена, мање од 72 часа, да одговоре на његов ултиматум?
Мислим да је ту одговор јасан. Јесте! Међутим, компромис између две стране се очигледно није могао пронаћи. Уосталом Путин, који директно учествује у тим разговорима, то је најбоље могао да разуме и предвиди. Зато се признање независности ДНР и ЛНР свело на последњи и испоставило се ултимативан политички потез Кремља од кога ни сами Руси нису много очекивали.
Сада је свима јасно да су та скоро два и по дана, од понедељка поподне до четвртка рано изјутра, били последња прилика да се нађе мирно решење. Пошто је Русија већ увелико била спремна за инвазију. Са друге стране, делује да остатак света или бар лаичка јавност, Путинову одлуку од понедељка није тумачила, а ни разумела, као ултиматум.
Једно од најчешћих питања је зашто се Русија у ратно решење упустила баш сада, а не осам година раније, када је насилно мењана власт у Кијеву?
У правном смислу тада би, пред светском јавношћу, војну интервенцију било значајно лакше оправдати него сада. Међутим, очигледно да је у том историјском тренутку преовладало мишљење, да се прозападне структуре не могу дуже задржати на власти у Украјини. Односно, да ће суочене са бројним економским и политичким изазовима убрзо поклекнути и поново се окренути Москви. Међутим, то се није десило.
Нови властодршци у Кијеву не само да су опстајали на власти, већ су потпуно маргинализовали све проруске структуре у земљи. Русофобија је постала саставни део политичког наратива у Украјини, а рат на истоку земље послужио им је као најбољи ослонац за креирање такве политичке агенде.
Сем тога, Русији је очигледно требало још времена да се економски стабилизује. Тада се нису ни могле јасно сагледати последице западних санкција по економију Русије.
Такође, Русија је у међувремну значајно ојачала своје војне потенцијале, модернизовала оружане снаге и кроз бројне маневре увежбавала своје трупе. Наравно, никако не смемо занемарити ни то да је Русија тада била кључни актер сукоба у Сирији и да је вероватно желела да игра на сигурно. Односно, да избегне рат на два фронта.
Суштински, сагледамо ли све поменуте чињенице, можемо закључити да је без обзира на ову изненадну акцију Русије, Владимир Путин пре свега опрезан политичар.
Очигледно да се одлучио на ратну опцију тек онда када је ризик од неуспеха свео на минимум. Управо је то та кључна чињеница која је пресудила да Русија сада крене у инвазију.
И није то страх од чланства Украјине у НАТО-у, јер је то је било готово неизводљиво. Већ јасна свест о томе да се у Кијеву дубоко укоренио један антируски естаблишмент неспреман на компромис са Москвом. Такав режим Украјину је постепено претварао у бастион русофобије, а потенцијално и у базу за даље деловање западних сила против Русије. Кремљ је то предуго толерисао, а процена руског председника и његових сарадника била је да то више не мора нити сме.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
