Почетна > Блог
Блог Свет

Срђан Граовац: Нова мигрантска криза

Мигрантско питање је нешто што претходних година константно оптерећује европску политичку јавност. Тачније, од 2010. године када се мигрантска криза прво стидљиво почела помињати, преко 2015. када је ескалирала, па све до данас када је поново актуелизована. Међутим, тренутна мигрантска криза, у односу на сва дешавања претходних година, ипак је нешто специфично. Разлог за то, пре свега, можемо пронаћи у локацији на којој је ескалирала, а то је пољско – белоруска граница, односно, само срце Европе.
Фото: Градске инфо

Наиме, навикли смо да постоје устаљене руте миграција из Азије и Африке ка Западној Европи. Најчешће оне воде из Северне Африке, поморским путем ка Апенинском или Пиринејском полуострву.

Међутим, пошто је Средоземно море опасна препрека за све оне који импровизованим пловилима покушавају да се домогну Шпаније и Италије, најоптерећенија досадашња рута била је она од Блиског Истока, преко Турске и Балканског полуострва ка Централној и Западној Европи.

Мађарска је ту имала улогу последње одбране Западне Европе због чега смо претходних година били сведоци највећег броја инцидената управо на границама те државе.

Нова мигрантска криза, у срцу Старог континента, није последица кретања избеглица ни једном од поменутих рута.  Зато није ни чудно што су њеном ескалацијом многи били запрепашћени.

Самим тим, не можемо, а да се не запитамо колико је све ово што се дешава на пољско – белоруској граници у ствари хуманитарно, а колико политичко питање?

Узмемо ли у обзир да се критична маса миграната у Белорусији појавила махом авионским транспортом из Ирака и Сирије, а све под маском туристичких аранжмана, ствар нам постаје јасна. Тешко да белоруске власти нису приметиле ништа чудно у изненадној навали туриста са Блиског истока ка њиховој земљи.

Очигледно да је белоруски Председник Александар Лукашенко проценио да његова земља од тог мигрантског таласа може извући одређену корист.

Економски бенефити за Белорусију нису спорни. Мигранти свакако морају да плате долазак и боравак у Белорусији, што представља додатни девизни прилив за владу у Минску.

Међутим, оно што је много важније од економске добити јесте политички интерес. Наиме, Лукашенко је већ у вишемесечном „клинчу“ са „Западом“ посебно након прошлогодишњих вишенедељних масовних демонстрација у његовој земљи.

Председник Белорусије тада је успео да се одржи на власти, по мишљењу многих аналитичара, захваљујући искључиво подршци из Москве. Од тада до данас он је под константним притиском ЕУ и тренутно се суочава са најавом појачавања санкција његовој држави.

Изазивање мигрантске кризе, самим тим, можемо тумачити као његову поруку Бриселској администрацији, да уколико наставе са притисцима и он може извући „кеца из рукава“.

Тачније може направити нимало безначајне проблеме западним европским државама. Сем тога, ово је прилика да демонстрира снагу пред сопственом јавношћу приказујући се као неко чије позиције нису пољуљане, већ има капацитета да уздрма целу ЕУ.

Пољска ову кризу дефинитивно није очекивала, али далеко од тога да садашњим властима у Варшави она не може бити од одређене користи. Напетом ситуацијом на граници са Белорусијом, где су распоређене и оружане снаге, званична Варшава може делимично да олабави тај константан притисак из Брисела, због наводног не поштовања демократских европских вредности.

Тачније, актуелизација мигрантског питања на пољској граници, бар привремено је поново приближила Брисел и Варшаву. Сем тога, пољске власти, слично као и белоруске, целу ситуацију користе за јачање популарности у сопственој земљи. Драматичне слике са границе, војска у покрету, дефиле оклопних возила све то је нешто што показује одлучност и ауторитет владе и што јој обезбеђује додатне поене у пољској јавности.

Међутим, никако не смемо занемарити ни утицај Русије у целој кризи.

И то не само зато што је Лукашенко под њиховом заштитом, већ због чињенице да смо тренутно сведоци напете „игре живаца“ између ЕУ и Русије. Наиме, Северни ток 2 је завршен, а једино што се чека су употребне дозволе од надлежних регулаторних тела.

Управо ту настаје заплет. ЕУ тражи од Русије да се одрекне већинског власништва у том гасоводу, како би се испунили европски стандарди да снабдевач гаса и дистрибутер не могу имати истог власника.

Русија, бар како сад делује, по том питању није спремна на компромисе. Зато, упркос недостатку гаса у ЕУ, Северни ток 2 још не добија дозволе за рад. Цене гаса зато и даље расту, а тиме и енергетска криза у ЕУ узима маха.

Зато никако не би требали искључити ни то да Лукашенко има прећутну подршку Кремља за своју политику према ЕУ. Тиме Москва, преко мигрантске кризе, врши додатни притисак на европске земље. Односно индиректно шаље поруку да могу умирити Лукашенка, али под одређеним условима.

Пошто ником не одговара ескалација ове кризе, јер би сви били на губитку, њено смиривање је искључиво питање тренутка.

Европи је потребан руски гас, а Русији су потребни европски купци. Зато ће се напетост свакако постојати, а можда и расти, све док договор око Севрног тока 2 не буде постигнут. Након тога деескалација. Ипак је ово „игра“ која превазилази капацитете и Пољске и Белорусије. Улог је много већи, од њихових међусобних односа. Улог је будућност руско – европског партнерства.

 

Аутор: Срђан Граовац

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:

Srđan Graovac: Nikolaj Patrušev – predstavnik “novog plemstva Rusije”

 

Преузмите андроид апликацију.