Прошла је скоро деценија од када су америчке оружане снаге извршиле инвазију на Авганистан и збациле талибански режим.
Тадашњи амерички председник, Џорџ Буш, ту акцију је спровео као одмазду за терористички напад на САД 11. септембра 2001. године.
„Гнев империје“ негде се морао манифестовати, а муслимански фундаменталисти у Авганистану, својом повезаношћу са Осамом бин Ладеном, сами су се препоручили „јастребовима“ у Вашингтону.
Акција успостављања војне контроле над Авганистаном, за америчке снаге представљала је лакши посао.
Слабашне талибанске трупе нису могле парирати најмоћнијој армији света. Међутим, у таквим околностима, Талибани су применили уобичајену авганистанску ратну тактику.
Пустили су Американце да лако загосподаре њиховом земљом, а затим су покренули дугу и исцрпљујућу герилску борбу.
За Авганистанце то није било ништа ново, њихови преци су се тако борили против совјетских окупационих снага или још раније против Британаца. Једноставно речено, такав начин ратовања постао је део традиције људи тог поднебља.
Током десет година своје управе у Авганистану, Американци су на власт у Кабулу инсталирали себи лојалне политичке структуре.
Повлачење америчких трупа из Авганистана, показало је слабости владе у Кабулу.
Међутим, испоставило се да тиме нису остварили коначну победу. Одлука председника Џозефа Бајдена да крене у процес повлачења америчких трупа из Авганистана, до краја је оголила све слабости и недостатке владе у Кабулу.
Одлазак НАТО снага био је сигнал за почетак велике талибанске офанзиве. Владине снаге показале су се недорасле тој ситуацији.
Екстремисти су успели да загосподаре, прво руралним, а затим и појединим урбаним крајевима државе.
Садашње процене говоре да Талибани контролишу више од 50% земље, док се на приближно четвртини територије Авганистана воде одсудне битке за превласт. Питање је тренутка када ће се и сам Кабул наћи на удару.
Америчка политика је доживела фијаско.
Америчка политика у Авганистану тиме је и званично доживела фијаско, а преговори између владиних снага и Талибана у Катару, само је потврда тог неуспеха.
САД не само да нису уништиле Талибане, него су их кроз преговарачки процес у Дохи признали за неспорног политичког чиниоца са којим је, зарад стабилности у Авганистану, неопходно направити договор.
Тиме је Вашингтон послао јасну поруку да је свестан снаге Талибана, али и да је спреман на неку врсту сарадње.
Наравно поставља се питање шта Американци тиме покушавају да постигну и зашто баш сада напуштају Авганистан?
Ово нису прве инвазионе снаге у Авганистану.
Већ смо нагласили да ово нису прве инвазионе снаге у Авганистану. Конфигурација терена и сиромашно становништво, које осим голих живота нема шта да изгуби, увек су представљали отежавајућу околност за освајаче.
Авганистан има довољно капацитета да у недоглед може пружати герилски отпор, али исто тако нема довољно економског значаја, да би окупатор константно трошио значајна финансијска средства за одржавање своје управе над њим.
Зато су се, на крају крајева, сви освајачи „подвијеног репа“ повлачили из те земље. Идентичан случај је и са САД.
Није америчка војска поражена од талибанских снага, далеко од тога, али поражена је њихова политичка агенда. Могли су Американци остати још деценију и више у Авганистану.
Трошкови одржавања гломазног војног контингента за то време и даље би расли, а постизање политичког успеха поново би изостало.
Талибани би могли постати нека врста савезника САД-у.
Очигледно је да су амерички стратези, под утицајем поменутих факата, проценили да средства за Авганистан могу бити на бољи начин искоришћена.
Узмемо ли у обзир садашње америчке спољнополитичке приоритете, вероватно негде где би се утицај њиховог кључног непријатеља, НР Кине, могао ефикасно сузбијати.
Осим тога, управо Талибани би могли постати нека врста савезника САД-у у тој политици ограничавања утицаја Кине.
Колико год то сада звучало невероватно, никад не смемо заборавити да су Талибани и Американци, осамдесетих година прошлог века током борбе Авганистанаца против совјетских инвазионих снага, већ сарађивали.
Главни циљ је ограничавање утицаја Кине.
Као што су тада САД преко Талибана подривали СССР, сада би исто могли покушати у случају Кине.
Није тајна да Кинези имају проблем са сепаратизмом Ујгура, већински муслиманске заједнице у својој земљи.
Можда баш Авганистан може бити база, а Талибани оперативна снага за подршку тим исламским сецесионистима.
У том случају убрзано повлачење НАТО трупа и преговори у Катару добијају једну нову димензију.
Американци се очигледно мире са талибанским утицајем у Авганистану, чак га и свесно препуштају, а за узврат од њих очекују асистенцију у дестабилизацији Кине.
Влада у Кабулу, следствено томе, има задатак да се споразуме са Талибанима и да убудуће одигра улогу неке врсте коректива нових власти у Авганистану.
Односно, Американци би преко њих имали свој удео у управљачким структурама и остварили би какву такву контролу над ситуацијом у тој земљи.
У сваком случају САД траже начин, не само да санирају штету, него да на темељу очигледног пораза започну креирање нове политике у Авганистану.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца, можете прочитати овде.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнешени у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
