Састанак организован 2. новембра ове године у Москви, између директора Централне обавештајне агенције (ЦИА) Вилијама Бернса и секретара Савета безбедности Русије Николаја Патрушева, привукао је посебну пажњу јавности. Можда, у неком другом случају, званични сусрет истакнутих обавештајаца не би био толико интересантан, да се не ради о две земље са моћним обавештајно – безбедносним системима, чији интереси се преплићу и сукобљавају широм света.
Ситуација постаје још и занимљивија када се узме у обзир да је Патрушев од стране САД, као и већине европских земаља, стављен на „црну листу“. Наиме, Патрушев се налази под санкцијама „Запада“, што због руске анексије Крима, што због наводног организовања тајних операција са циљем да се елиминишу непријатељи руског председника.
Пре свих ту се мисли на чувене случаје тровања, Сергеја Скрипаља и Александра Литвињенка, руских политичких емиграната у Великој Британији. Међутим, упркос „мрачној“ репутацији првог обавештајца Русије, очигледно је да његов значај не дозвољава званичницима САД да га игноришу.
Николај Платонович Патрушев је рођен 1951. године у Санкт Петербургу, тадашњем Лењинграду. Потиче из војничке породице. Отац му је служио као официр у совјетској морнарици. Студирао је бродоградњу, да би своју професионалну каријеру инжењера започео управо у родном граду.
Међутим, већ 1975. године регрутовао га је КГБ. Млади и амбициозни Патрушев је на најбољи начин искористио прилику, која му се ангажманом у свемоћној совјетској тајној полицији, указала. Упоредо са обављањем редовних дужности, посветио се личном и професионалном усавршавању на специјализованим школама и курсевима совјетског безбедносног апарата.
Први значајан успон у његовој каријери започео је доласком на место шефа јединице КГБ-а, задужене за борбу против кријумчарења и корупције у Лењинграду.
Када је 1994. године прешао у Москву и преузео дужност начелника Управе унутрашње безбедности Федералне контраобавештајне службе, некадашњег КГБ-а, а садашњег ФСБ-а, Патрушеву су многа врата била отворена. Већ је увелико био део веома утицајног „Санктпетербуршког клана“ у Руској престоници.
Наредне четири године постепено је напредовао у каријери обављајући најодговорније задатке, понекад директно везане за саму безбедност председника Руске федерације. Заменик директора ФСБ-а, постао је 1998. године да би 9. августа наредне године био именован за челника те свемоћне руске службе.
На тој позицији заменио је свог пријатеља, Владимира Владимировича Путина, који је у том тренутку постао премијер Руске Федерације.
Када је Путин, почетком новог миленијума, наследио тадашњег руског председника Бориса Јељцина, Русија је ушла у ново раздобље. Наступио је период свеукупне државно – политичке консолидације те земље.
Патрушев је у том процесу опоравка и јачања Русије представљао један од кључних ослонаца новог руског лидера. Готово девет година он је провео на челу ФСБ-а, да би од 2008. године па све до данас обављао посебно осетљиву и одговорну дужност секретара Савета безбедности Русије. Односно, кординатора свих руских обавештајно – безбедносних служби.
Кроз руке тог човека пролазе најосетљивије информације везане за безбедност како Русије, тако и њеног председника. Сама та чињеница нам доста говори о његовом утицају, али и поверењу које у њега има председник Путин.
Николај Патрушев данас свакако није човек из сенке, како обично доживљавамо људе високо позициониране у структурама тајних служби. Секретар руског Савета безбедности путује широм света и састаје се, како са колегама обавештајцима, тако и званичницима бројних држава.
Уосталом, Патрушев је 2016. године посетио Београд, а угостио је и неколико српских званичника у Москви. Западни медији неретко су га помињали као Путиновог „специјалца“ за Балкан.
Мада, пажљиво анализирајући његову биографију уочавамо да се утицај Патрушева протеже далеко шире од нашег региона. Сирија, Израел, Тајланд, само су нека од имена државе које је, руски кординатор служби безбедности обилазио.
И то, као по правилу, увек у посебно деликатним ситуацијама. Односно, обично би његов долазак био јасан показатељ, да је руски национални интерес, на том простору и у датом тренутку, био угрожен.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
