Пишући у прошлом блогу о биографији секретара Савета за безбедност Русије Николаја Патрушева, једног од најближих сарадника руског председника Владимира Владимировича Путина, један сегмент његовог животописа издвојиo сам као посебну тему.
Реч је о идеолошко – политичким ставовима, који у много чему дефинишу не само његов карактер, него и целокупну данашњу политичку реалност Руске Федерације.
Патрушев је једном приликом, на годишњицу обележавања оснивања чувене бољшевичке тајне полиције (ЧЕКА), своје колеге обавештајце упоредио са некадашњим руским аристократама. Тачније, са моћницима који су до Октобарске револуције 1917. године представљали друштвени крем, то јест, владајућу касту у руској царској империји. Назвавши своје колеге „новим“ или „модерним племством“, Патрушев је јасно ставио до знања да у кадровима руских служби безбедности види политичку елиту своје земље. Односно, да се истински извор моћи у тој држави налази управо у њеном апарату силе, а посебно његовом обавештајном делу. По схватању Патрушева ту треба да се креира спољна и унутрашња политика Русије и из тог миљеа би требало бирати кадрове за најодговорније функције у земљи.
Термин под којим је овај слој руског друштва познат у домовини, али и страној публицистици, је „силовик“.
Етимолошки изведено од појма „структуре силе“(војска, полиција, службе безбедности), силовик је једноставно речено човек руског репресивног апарата. Моћ силовика проистиче и улива се у снагу државе. Најчешће то су образовани људи, из бројних руских војних и полицијских служби безбедности са стеченим значајним управљачким искуством у државном систему. Према мишљењу Патрушева они не раде за новац, јер њихова примања нису ни близу средстава којима располажу пребогати руски олигарси, али своју моћ црпе из снаге државе и у природном им је интересу да ауторитет и моћ те исте државе јача. Имају изграђену безбедносну културу и наглашен патриотски дух. Идеолошки су различитих погледа, али су сагласни око неопходности поштовања реда и закона, као предуслова државне стабилности.
Управо Патрушев је типичан пример тог новог руског племства. Секретар Савета безбедности је силовик од посебног утицаја у Русији, али није једини, а ни најмоћнији.
Надређени му председник Руске федерације Владимир Владимирович такође спада у тај круг оних који су се на највише дужности уздигли из обавештајног апарата. Част првог силовика, самим тим, припада Путину, док Сергеј Шојгу, Игор Сечин, Сергеј Иванов,.., уз Патрушева, представљају најутицајнији део те неформалне, али бројне политичке групе у Русији.
Данас је тешко и замислити Русију без преовлађујућег утицаја тог „новог племства“. Сломом Совјетског савеза и глобалног комунизма престала је да постоји доминантна улога комунистичке партије у Русији. Демократија, као понуђена алтернатива комунизму, се гради деценијама и није могла преко ноћи заживети у земљи, чије аутократске традиције представљају њену историјску константу. Зато је почетком деведесетих година прошлог века демократија у Русији представљала само параван. Одлуке су се доносиле погодбом између више неформалних центара моћи, од којих је већина примарно штитила сопствене економске интересе. Неминовно, таква ситуација је гурнула Русију у хаос и безвлашће.
Међутим, некадашњи КГБ, а данашњи ФСБ, није могао ћутке посматрати процес одумирања сопствене државе.
Водеће структуре те обавештајне службе преузеле су доминантну улогу у Кремљу. Путинов долазак у председничку фотељу представљао је победу тог центра моћи из кога се и дан данас управља Русијом. Неко ће их назвати „новом руском комунистичком партијом“, Патрушев ће их пак упоредити са племством из времена царске Русије, али на концу ништа од тога не мења кључну чињеницу. Русија нема традицију демократског функционисања.
Том огромном земљом увек се управљало „чврстом руком“, било да су владали императори из великих руских династија или црвени бољшевички цареви из Кремља. Први су се уздали племство, а други у партију. Данас, Руски лидери се ослањају на структуре службе безбедности, јер су оне истовремено и „ново племство“ и „нова комунистичка партија“. Односно, они су ти који воле да истакну како су у вечној служби домовини, а Николај Платонович Патрушев је њихов типичан представник.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
