Почетна > Блог
Блог Свет

Срђан Граовац: Милов избор

Када је средином јануара председница Скупштине Црне Горе Данијела Ђуровић расписала председничке изборе за 19. март текуће године, сви они који иоле познају политичке прилике у тој земљи били су сагласни да ће они имати историјски значај.
Фото: Градске инфо

Разлог за такав начин промишљања проналазимо у чињеници да од њиховог исхода зависи политичка судбина актуелног председника и лидера ДПС-а Мила Ђукановића. Наиме, након пораза његове партије на парламентарним изборима августа 2020. године отпочела је, додуше веома спорa, разградња Ђукановићевог вишедеценијског режима. Један од кључних разлога неефикасности нових власти у обрачуну са дубоко корумпираним системом, поред тромости и унутрашњих подела, била је и чињеница да је Ђукановић и даље председник државе.

Иако председничка овлашћења нису таква да Ђукановић из њих може црпети доминантну моћ у структурама власти Црне Горе, сам његов ауторитет спојен са том функцијом имао је посебан значај. Тачније, будио је наду код већине његових сабораца да ће и у оваквој ситуацији дугогодишњи господар наћи неки волшебан начин да политички преживи и све заједно поново их врати за кормило земље. Управо зато није ни дошло до осипања те странке, као ни до снажних унутрашњих сукоба који би изазвали распад ДПС-а.

Међутим, од расписивања председничких избора постало је јасно да је Ђукановић доведен у изразито тешку ситуацију. Уколико се кандидује, готово извесно неће имати подршку свих идеолошки блиских партија. На првом месту СДП-а, који није противник идеје заједничког кандидата такозваног суверенистичког блока, али не желе да то буде Мило Ђукановић. За СДП он је неприхватљив, не само зато што је дубоко компромитован, или због тога што у тој странци сматрају да је његово време прошло, већ зато што је садашњи председник Црне Горе потпуно изгубио подршку кључних структура на политичком Западу.

Европљани и Американци су очигледно Ђукановића пустили низ воду, али би најрадије да очувају снагу ДПС-а, као партије која има снажан прозападни карактер.

Самим тим, за њих је логично решење да се формира широк фронт прозападних и мањинских партија око ДПС-овог кандидата, али који неће бити Мило. Најчешће се помиње име Милице Пејановић-Ђуришић, чланица ДПС-а и бивше министарке одбране Црне Горе.

Уколико би попустио пред притиском Ђукановић би ставио тачку на своју политичку каријеру, што након толико година власти није нимало лако урадити. Међутим, делује да је то у овом тренутку за њега чак и мањи проблем, а да га много више брине да не доживи судбину Иве Санадера. Пошто је за политички Запад изгубио значај, а иза себе има бројне криминалне афере, нико му не може гарантовати да се након силаска са власти неће наћи на некој оптуженичкој клупи.

Управо зато можемо закључити да за Ђукановића председнички избори у Црној Гори нису питање његове политичке каријере, већ личне судбине.

Уколико би се кандидовао и добио јединствену подршку мањинских партија, као и оних које се називају суверенистичким, имао би какве такве шансе да разједињене опоненте победи већ у првом кругу и купи себи још пет година. Међутим, пошто је СДП изашао са својом кандидаткињом, Драгињом Вуксановић-Станковић, такав сценарио је искључен. Самим тим, остаје му опција да се ипак кандидује, али без најшире подршке. У том случају на победу у првом кругу никако не може да рачуна, као ни у другом када ће се сви окрену против њега.

Узмемо ли у обзир да нико не може ујединити победнике од 30. августа као Мило, онда постаје јасно зашто су му шансе за победу сведене на минимум. Можда би део гласача УРЕ у другом кругу и могао пре подржати идеолошки себи ближу Милицу Пејановић-Ђуришић, него на пример Андрију Мандића, али за Ђукановића свакако не би гласали. Такође, уколико се кандидује додатно ће разбеснети политичке структуре на Западу, које очигледно не желе више да га гледају на политичкој сцени Црне Горе, а што га након евентуалног пораза може довести у још тежу ситуацију.

Чињенице говоре у прилог томе да за Ђукановића, у овим околностима, не постоји добро решење.

Узмемо ли у обзир негативан став Запада према његовој кандидатури и минималне шансе за победу, можда би му било најбоље да се повуче. Међутим, с обзиром да се ради о човеку коме не би било први пут да све стави на коцку, већ је вукао хазардерске потезе и добијао, зашто то не би покушао и сада.


Аутор: Срђан Граовац

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:

Srđan Graovac: Zašto je Šolc – Makronov plan prihvatljiv

Преузмите андроид апликацију.