Када је у говору пред европарламентарцима, поводом 9. маја Дана Европе, француски председник Емануел Макрон изнео свој план о стварању „Европске политичке заједнице“ делује да су сви били помало затечени.
Како европски посланици, тако и најистакнутији европски лидери попут немачког канцелар Олафа Шолца.
Можда и не само због тога што је Макрон изненада и без претходних консултација изнео свој план о европској будућности, већ и зато што га том приликом није детаљније представио.
Самим тим, како Шолцу тако и осталима, било је веома тешко да тај план не само оцене већ да га уопште и коментаришу.
Није први пут да француски председник излази са једним амбициозним политичким предлогом за политичку будућност Старог континента.
Након прве победе на председничким изборима у Француској Макрон је изашао у јавност са идејом о „Европи у више брзина“, односно, изнео је свој план како треба да изгледа европска политичка структура у будућности.
Суштина идеје „Европе у више брзине“ почивала је на етапном уједињењу.
Земље „старе“ или Западне Европе према том плану биле би чврсто, не само економски већ политички и безбедносно повезане.
У другој брзини нашле би се земље бившег комунистичког блока, оне које су у међувремену ушле у ЕУ.
Државе те „нове Европе“ можда не би биле потпуности интегрисане са западом континента, али би по свим кључним параметрима биле најближе да то постану.
У последњем кругу остале би Русија, Турска, земље постсовјетског простора и Западног Балкана.
Макрон је и њих видео у оквиру заједничке ЕУ, али је сматрао да на том путу оне морају највише да раде и да пређу степеник више до потпуне интеграције.
Суштински, Макрон је тада изнео став да верује у ЕУ у најширем смислу, од Атлантика до Владивостока, али и да је то процес дугог трајања који захтева прилагођавање сваке државе понаособ.
Тачније, Макрон је том својом идејом рангирао земље према томе како он види њихове тренутне капацитете у процесу евроинтеграција. Истовремено, оставио је шансу да свака држава понаособ, зависно од сопствене способности, посвећености и ефикасности напредује по етапама.
Међутим, кључ тог плана лежао је у унутрашњим реформама у ЕУ.
Макрон је добро знао да све то неће имати смисла уколико се ЕУ изнутра не реформише.
Тачније, уколико тај западни и најбогатији део Старог континента не постигне највиши степен политичког јединства, оличен у заједничкој спољњој и безбедносној политици, као и у промени система одлучивања.
Принцип да се одлуке доносе консензусом дефинитивно се показао као нешто што ЕУ чини нефункционалном и што мора да се мења уколико се тежи њеној ефикасности.
Током свог првог мандата француски председник овај наум није успео да оствари. Зато је његова идеја „Европске политичке заједнице“ ништа друго до покушај да се његови стари планови прилагоде тренутним геополитичким околностима.
Рат у Украјини је створио нову реалност у којој о Русији у ЕУ тешко да ико на Западу уопште и размишља.
Међутим, питање евроинтеграција Украјине, па и Западног Балкана поново је актуелизовано, како би се заокружио западни геополитички простор.
Поруком у свом говору од 9. маја да од убрзаног процеса евроинтеграција Украјине нема ништа и да ће тој земљи требати године, а можда и деценије, да постане пуноправни члан ЕУ, Макрон је само потврдио да остаје на принципу етапног уједињења.
Очигледно је да би „Европска политичка заједница“ требала да обједини све оне земље које Макрон сматра интересном зоном ЕУ, укључујући и Украјину, односно, све државе Старог континента изузев Русије и Белорусије.
Чак је ту предвиђено место и за Велику Британију, која на тај начин не би била део ЕУ, али би са њом имала јаке економске и политичке везе.
Међутим, у тој „Макроновој заједници“ даљи процес евроинтеграција суштински би поново био индивидуализован.
Из свега наведеног видимо да Макрон не само што није одустао од идеје „етапног уједињења“, већ ни од свог старог става да даљих пријема у ЕУ неће бити док Европљани не реши горући проблем унутрашњег функционисања Уније.
„Европска политичка заједница“ суштински је покушај да се тај период премости, на тај начин што ће ЕУ јасно омеђити своје геополитичко двориште, дајући свакој земљи понаособ шансу да диктира динамику даљих интеграција, али и степен интегрисаности.
То у преводу значи нема уласка у ЕУ „преко ноћи“.
Хоће ли тај Макронов предлог бити прихваћен, то ћемо тек видети.
За почетак требало би да буде детаљније разрађен, а затим и представљен осталим европским лидерима.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Srđan Graovac: Carigradski patrijarh – između politike i vere
Преузмите андроид апликацију.
