Почетна > Блог
Блог Свет

Срђан Граовац: Крај Ердоганове ере?

Реџеп Тајип Ердоган, садашњи председник Турске, у периоду од 1994 – 1998. године обављао је дужност градоначелника Истанбула. Први пут је изабран за премијера 2003. године, да би се на тој функцији задржао све до 2014. године. Практично од напуштања премијерске фотеље, па до данас, он врши дужност председника републике. Током готово осамнаест година владавине, Ердоган и његова Странка правде и развоја (АКП), дали су немерљив допринос економском и политичком јачању своје државе. Земља, која се до пре две деценије тешко могла сматрати и регионалном силом, данас игра значајну улогу на глобалној геополитичкој сцени, а све су прилике да ће тако бити и у будућности.
Фото: Градске инфо

Међутим, према последњим испитивањима јавног мњења, популарност АКП-а је значајно опала и то на испод тридесет процентних поена. Процене истраживача јавности говоре да би опозиција, у случају одржавања скорих ванредних парламентарних избора, успела да освоји натполовичну већину гласова изашлих бирача, што би свакако означило почетак краја Ердоганове скоро дводеценијске доминације.

Узроке пада популарности АКП-а треба тражити у објективним економским околностима, које владају у Турској.

Велика инфлација, и константан губитак вредности националне валуте, свакако су допринели да стандард турских грађана буде драматично уздрман. Додамо ли на то, економске и здравствене, последице изазване вирусом Ковид 19, ствари нам свакако постају јасније. У датој ситуацији, било је готово немогуће очекивати да популарност кључне странке у владајућој коалиције остане не окрњена.

Лошим финансијско – привредним трендовима у Турској, у великој мери је допринео економски притисак САД, које тиме покушавају да врате контролу над „одбеглим“ савезником. Тиме се и инвестициони токови удаљавају од Турске, што свакако успорава њен економски опоравак.

Страх од наметања нових санкција Анкари свакако је додатно повећан након уласка Џоа Бајдена у Белу кућу.

Повратак демократа на власт у Вашингтону представља својеврсну најаву рехабилитовања Обамине политике „зауздавања“ Турске. Уосталом, кадровска решења новог америчког председника иду у прилог такве тезе. Један од кључни Бајденових људи за Блиски исток и Северну Африку постао је Брет Мекгурка, иначе, дипломата близак курдским политичким круговима.

Анализирајући наведене чињенице можемо закључити да притисак САД на Турску неће престати. Напротив, временом може само да се појачава. Самим тим, Ердоган не може очекивати да ће, у таквим околностима, на пољу економије постићи спектакуларне резултате, чиме би поправио рејтинг своје партије.

Зато ће Турски лидер успехе морати да потражи на спољнополитичком плану. Односно, унутрашње проблеме покушаће да замаскира изазовима споља.

Највероватније смо у ту сврху били сведоци и Ердоганове најновије претње, да ће протерати десет амбасадора западних земаља, међу којима се нашао и дипломатски представник САД. Разлог за такву одлуку био је њихово мешање у унутрашње ствари Турске.

Наиме, стране дипломате су позвале на ослобађање Османа Кавале, човека који се из политичких разлога готово четири године налази у затвору и то без правоснажне осуде. Међутим, након поруке из америчке амбасаде, да је посвећена поштовању Бечке конвенције и да, самим тим, нема намеру да се меша у унутрашње ствари Турске и Ердоган је ублажио став.

Турска влада је ову ситуацију представила као своју велику победу, а за очекивати је да ћемо се таквих и сличних сценарија нагледати и у будућности. Антизападно расположење међу обичним турским светом веома је наглашено, за шта постоје ваљани историјски разлози. Самим тим, овакви потези су нешто што може користити Ердогановој популарности.

Зато нас не би требао изненадити ни неки снажнији турски војно – политички ангажман у иностранству. Нарочито како се турски избори буду ближили.

Иначе, Ердоган инсистира на томе да се избори требају одржати у редовном термину, односно 2023. године. Опозиција је свесна тренутне слабости АКП-а и тражи њихово организовање у што скоријем року. Не би требало да нас изненади уколико Ердоган по овом питању попусти.

Поготово, ако процени да време не ради за њега, тачније, уколико подршка АКП-у настави да пада. У том случају, примениће поменути сценарио. Покренуће велику акцију на спољнополитичком плану, како би остварио тријумф неопходну да АКП „погура“ на изборима. Зато, упркос свим анкетама, Ердогана не треба прерано отписивати.

Уосталом, до сада је показао завидну вештину политичког преживљавања.

 

Аутор: Срђан Граовац

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде

Srđan Graovac: SAD i Turska – slom savezništva?

Преузмите андроид апликацију.