Као што се могло и претпоставити серија разговора између званичника Руске федерације и њихових западних партнера, у јануару месецу ове године, завршена је без икаквог споразума.
Директни разговори представника руске и америчке стране у Женеви, затим разговори у Бриселу између званичника НАТО-а и Русије и на крају дијалог на релацији Кремљ – Запад под окриљем ОЕБС-а, суштински нису донели ништа епохално, осим очекиване потврде да две стране не могу пронаћи заједнички језик око даљег ширења утицаја западног војно-политичког савеза на Исток.
Пошто сам крајем децембра претходне 2021. године већ писао о овој теми и јасно нагласио да би, као епилог тада већ заказаних сусрета две стране, било илузорно очекивати било какав споразум сада не могу а да се не запитам, чему све то? Зашто су уприличени сви ти састанци на нижем нивоу, ако није било тешко предвидети какав ће њихов исход бити на крају?
Наравно да је сваки дијалог у време изразито затегнутих односа између две стране благодетан и да се тиме смањује тензије на терену, а опасност од ширих сукоба спушта на нижи ниво.
Међутим, тешко да је то само по себи могло бити циљ ове дипломатске иницијативе. Очигледно да је руски председник покушао да постигне неку врсту споразума са својим западним опонентима не би ли коначно прекинуо тај исцрпљујући сукоб, који интензивно траје готово осам година. Практично од увођења санкција западних земаља Русији.
Санкције и константан „клинч са Западом“, представљају нешто што очигледно оптерећује руског председника. Наравно то није ништа чудно. Економски Русији је у највећем интересу да се реши тог ембарга и да Северни ток 2 коначно буде пуштен у погон. Без обзира што санкције Запада нису бациле Русију на колена, као што су неки очекивали, то не значи да те мере не наносе штету привреди и економском развоју те земље.
Геополитички стратези у Кремљу очигледно су свесни да САД померају фокус свог интересовања на индопацифички регион и да ће временом само јачати своју прокламовану политику обуздавања Кине.
За Русију би било најкорисније да у том сукобу остане по страни, тачније да очува изузетне односе са Кином, али истовремено да поправи односе са Западом. Русија би, на тај начин, ушла у један период стабилности који би јој омогућио бржи економски развој. Самим тим, не би трпела драматичне последице тог глобалног сукоба између САД и Кине, већ би чак из целе ситуације могла извући одређене економске бенефите.
Суштински, Путин је свестан великих померања на геополитичкој мапи света и у тим кретањима тражи место за Русију.
Детант са НАТО-ом био би нешто што би руску позицију свакако учинило лагоднијом, јер би је ослободило тог највећег притиска са којим се деценијама, па и вековима суочава. Притиска са Запада.
Међутим, западни лидери очигледно не желе да изађу у сусрет Путину. Предлог руског председника „о узајамном гарантовању безбедности у Европи“ за НАТО је неприхватљив. На питање зашто је то тако делује ми да је одговор и више него јасан. Западу та неутралност Русије, током његовог обрачуна са Кином, суштински не одговара. Зато, овим појачаним притиском на Русију америчка администрација шаље јасну поруку Кремљу, или ћете бити на нашој страни или сте непријатељ. Треће опције нема.
Иначе, Русија се налазила под снажним притиском администрације Барака Обаме, америчког председника који је јасно дефинисао Кину као највећу претњу по америчку глобалну доминацију.
Очигледно да је та струја америчке политике заговорник тезе да се не може истовремено ићи у сукоб са обе велике источне силе. Већ, прво треба елиминисати Русију, као слабију у том двојцу, а потом се обрачунати и са Кином.
Победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД дала је предах Русији.
Републикански председник у Белој кући био је заговорник директне конфронтације са Кином. Сматрало се да ће он у Русији тражити савезника за ту својој политику, а не прву препреку коју треба елиминисати. Међутим, Трамп није имао ни времена ни снаге да те планове спроведе у дело, а долазак Џоа Бајдена у Белу кућу означио је повратак на „Обамину стратегију“.
Пошто званична Москва не може да се одрекне партнерства са Кином, које јој гарантује да неће бити усамљена у сукобу са Западом, споразум Русије и НАТО-а је суштински немогућ. Зато ће „сламање Русије“ и убудуће бити део стратешке политике Запада на путу ка Кини.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
