Претходних дана светска јавност је са пажњом испратила постављање камена темељца за изградњу моста преко канала који би требало да спаја Црно и Мраморно море.
Наиме, овим капиталним пројектом Tурска држава планира да створи алтернативу Босфорском пролазу, једном од најоптерећенијих трговачких путева у свету. Иначе, тај пројекат је стар деценијама, а по неким тврдњама чак и вековима. Како је број трговачких бродова који пролазе кроз Босфор временом драматично увећан, питање његове изградње постало је све актуелније.
Кроз Босфорски мореуз, над којим бди древни вишемилионски град Константинопољ, Цариград или Истанбул, годишње прође више од 45 000 бродова. Процене говоре да ће до средине овог столећа тај број нарасти на чак 78 000 пловила, што би угрозило, како његову проходност, тако и безбедност околине.
Никако не смемо занемарити чињеницу, да је оптималан капацитет пролаза око 25 000 бродова годишње, као и то да се тим поморским путем превози нафта, течни гас и многи други опасни материјали. Губитак контроле над појединим пловилима у мореузу већ је доводио до застоја, а с обзиром на раст транспорта такве ствари се могу очекивати и у будућности.
Хаварије већих размера, на том густо насељеном простору Турске, несумњиво би довеле у опасност животе хиљада људи, али и културну баштину од непроцењивог значаја.
Какве ће бити политичке последице?
Свестан свих претходно наведених чињеница турски председник одлучио се да покрене изградњу тог 15 милијарди долара вредног пројекта. „Нова страница развоја Турске“, како је нагласио Реџеп Тајип Ердоган, тиме ће бити отворена, а стамбене четврти, паркови, туристички објекти и зоне технолошког развоја ницаће око Канала.
Свакако, да тај пројекат има изузетну економску вредност. Међутим, не можемо, а да се не запитамо, какве ће бити политичке последице његове изградње, како у Црноморском региону тако и на глобалном нивоу.
Изрека да ко контролише мореузе контролише свет, није настала нимало случајно. Империје, у својој вечној борби за доминацију, увек су тежиле да загосподаре овим геостратешки драгоценим територијама.
Данас, тај теснац је под контролом Турске, али под тачно дефинисаним међународним обавезама, које је та држава преузела још 1936. године, Конвенцијом из Монтреа. Према нормама међународног права, пролаз цивилних бродова кроз Босфорски мореуз је слободан, а једина обавеза која се намеће поморским трговцима тиче се поштовања безбедносних, санитарних и еколошких правила, уз плаћање тек минималне накнаде.
Турска страна, самим тим, нема значајније користи од тог динамичног саобраћаја кроз мореуз под њеном контролом. Изградња Истанбулског канала, баш зато, постала је економски посебно интересантна за Турску. Транспорт кроз новоизграђени Канал омогућио би наплату адекватне таксе, а овај мегаломански пројекат постао би економски изузетно исплатив.
Шта каже Конвенција из Монтреа.
Међутим, геополитички гледано много занимљивије је питање пловидбе ратних бродова Босфором, а што је такође санкционисано Конвенцијом из Монтреа. Према одредбама поменуте Конвенције војна пловила држава, које нису део Црноморског басена не могу остати у том мору дуже од три недеље, а њихова укупна тежина не би требало да прелази 45 хиљада тона.
Турска, самим тим, има стратешку могућност да контролише кретање ратних бродова на том политички осетљивом простору.
Нарочито, то постаје важно, када узмемо у обзир све веће присуство војних пловила НАТО земаља у Црном мору, изазваног интезивирањем сукоба западне Алијансе и Русије.
Једини пут ка топлим морима, за руску Црноморску флоту, води кроз Босфорски мореуз. Зато је овладавање тим пролазом био и остао вековни сан руске државе. Управо зато, званична Москва са посебном пажњом прати реализацију овог пројекта.
Након изградње Истанбулског канала, готово сигурно ће се отворити кључно политичко питање, а то је, подлеже ли и тај пролаз Конвенцији из Монтреа? Мишљења су ту подељена. Има оних који сматрају да ће то свакако дати шансу НАТО-у да заобиђе ограничења наметнута међународним правом, када је у питању присуство њихових поморских снага у Црном мору.
Иначе, западне земље су ту Конвенцију и онако сматрале застарелом, тако да је тај сценарио и више него известан. Руски стручњаци, са друге стране, тврде да се Конвенција не односни само на пловидбу Босфорским мореузом, већ и на питање присуства војних бродова у Црном мору.
Следствено томе, они су на становишту да ће поменуте међународне норме свакако имати важност и за бродове који би Истанбулским каналом упловили у Црно море.
Турска води суверену спољну политику.
Узмемо ли све поменуто у обзир, можемо очекивати да ће изградња Истанбулског канала изазвати нову напетост у црноморском региону, а да ће много тога зависити од турског тумачења надлежности Конвенције у поменутом случају.
Нема сумње да ће званична Анкара то право задржати за себе, посебно у светлу чињенице да се претходних година отргла снажном савезничком загрљају САД и почела да води суверену спољну политику. Изградња канала биће прилика да ту сувереност поново потврди.
Уосталом, до завршетка тог пројекта проћи ће минимум шест година, а ко зна каква ће тада бити консталација снага у међународној политичкој арени. Турска ће своје тумачење новонастале ситуације свакако прилагодити тренутку и сопственим геополитичким потребама.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
