Након велике победе на председниочким изборима, априла месеца текуће године, нови, стари француски председник обавио је „лавовски“ део посла, али истовремено добро је знао да није све завршено.
Следили су јунски парламентарни избори на којима је Емануел Макрон требало да потврди своју победу тиме што ће његова партија обезбедити апсолутну већину у скупштини.
Иако су многи очекивали да ће управо на крилима априлске победе Макрон остварити и јунски тријумф, то се ипак није догодило. Када су 19. јуна пристигли резултати са недељних избора постало је јасно да Макрон нема пуно разлога за славље. Иако је његова партија победила освојивши појединачно највећи број мандата у парламенту, изгубила је досадашњу апсолутну већину. Такође, Макронов посланички клуб у француској скупштини смањио се за више од стотину места и са 350 посланика из 2017. године пао је на 245.
Истински победник ових избора је лево – зелена коалиција Жан-Лика Меланшона, вође екстремне левице.
Меланшонова коалиција освојила је 131 мандата што је значајан скок у односу на прошле изборе када је, додуше без садашњих коалиционих партнера, та партија имала само 17 мандата. Победницима се може сматрати и Национални фронт Марин ле Пен која је са 8 пређашњих дошла на 89 мандата у новом сазиву.
Логично је за очекивати да ће Макрон морати у коалицију са себи најближим, идеолошки десно опредељеним, републиканцима. Уколико се такав сценарио реализује, биће то коалиција партија са значајним падом подршке у односу на прошле изборе. Републиканци су такође забележили слабији резултат пошто су са пређашњих 112 места пали на садашњих 61.
Нема сумње да нам овакав развој ситуације указује да ће Макрон имати бројне изазове у спровођењу најављених тешких реформи, нарочито по питању пензионог фонда, али и још нешто.
Очигледно је да су се десила значајна померања на француској политичкој сцени. Наиме, нема сумње да на уштрб умерених структура јачају екстремне снаге и то како на левици, тако и на десници.
Сада је и више него јасно да у француском друштву постоји растуће незадовољство тренутном политичком ситуацијом. Инфлација, значајан раст цена основних животних намирница, страх од проширења ратног вихора из Украјине, све то је нешто што радикализује тамошње бирачко тело.
Французи су у априлу, упркос томе што ни тада није била пуно боља ситуација, изабрали Макрона, као што су и сада дали већинску подршку његовој политичкој опцији.
Несумњиво да нам то говорио да су бирачи изабрали стабилност и да нису желели, у ова турбулентна времена, превише да експериментишу. Међутим, како време пролази изгледа да се ту ствари мењају. Продужавањем и продубљивањем кризе људима понестаје стрпљења и све више се окрећу радикалним опцијама.
Сем тога, Макроно је покушао да се у сопственој јавности представи као одлучан лидер који има капацитета да решава тренутно најважније геополитичко питање, а то је украјинска криза. Он је тај који има комуникацију са Путином, он је тај који говори о томе да ће Русија требати Европи и након овог рата. Он је тај који са Шолцом и Драгим иде у Кијев да разговара са Зеленским. Међутим, он је тај који на крају крајева, на том плану, није остварио никакав конкретан резултат. За то време економске прилике у Француској само се погоршавају и како сад ствари стоје нема ни назнаке да би се тај негативан тренд могао преокренути.
Чини ми се да француски грађани уочавају немоћ у свом руководству и природно је да посежу за радикалним решењима.
Зато, питање је колико овакве резултате избора у Француској можемо назвати изненађењем, а колико логичним следом догађаја у тренутним политичким околностима.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
