Покушамо ли да направимо рекапитулацију најважнијих догађаја на међународном плану године на измаку, нећемо се двоумити. Руска специјална војна операцију у Украјини у сенку је бацила сва друга важна геополитичка дешавања. Без обзира што то није једини сукоб у свету, свакако је од завршетка Другог светског рата најважнији.
Данас, десет месеци након ескалације сукоба у Украјини, са сигурношћу можемо рећи да се крај овог рата ни не назире. Обе стране створиле су такву атмосферу да им је све сем апсолутне победе неприхватљиво. Украјина се не може одрећи своје територије, а на Западу не да не постоји воље да се на Кијев изврши притисак како би показао „кооперативност“ према Кремљу, већ напротив. Упорно се понавља мантра да Украјина мора добити овај рат и да би њен пораз био пораз „слободног света“, а самим тим и политичког Запада.
Русија, са друге стране, такође не сме да изгуби овај рат. И није за њу то само ствар престижа или статуса велике силе, већ чињенице да би пораз у Украјини отворио многа друга питања. На првом месту разматрале би се промене у владајућим структурама Кремљу? Сасвим је извесно да би такав развој догађаја изазвао снажна унутрашња превирања и огорчену борбу за превласт. Историја нас учи да су такве ситуације, као по правилу, додатно слабиле централну владу у Москви. У овим околностима био би то јасан сигнал различитим сепаратистичким групама да поново подигну главу, а руским „савезницима“ на постсовјетском простору да се још више удаље од Москве.
Самим тим, зарад очувања стабилности и утицаја Русије Путин мора добити овај рат. Да не говоримо о његовом личном политичком наслеђу, које је директно везано за овај сукоб. Нема сумње да ће од исхода рата у Украјини зависити то како ће историја памтити садашњег руског председника. Као великог владара или као неког ко је Русију свео на позицију другоразредне силе.
Пошто ни Русија као ни Украјина и њени западни савезници, тренутно немају довољно снаге за неку тријумфалну офанзиву можемо закључити да је ово само почетак. Наредне године бићемо сведоци нове ескалације сукоба за коју нам такође ништа не гарантује да би могла пресудно допринети завршетку рата. Међутим, суштински то није ни важно. Исход овог сукоба неће се одлучити на бојном пољу, већ у економском обрачуну Запада и Русије. Ко издржи дуже, тај ће на крају бити победник.
Међутим, немојмо занемарити ни то да ће последице овог рата изазвати историјске промене. Неке још не можемо ни сагледати, али неке су нам већ и те како видљиве. Земље, поражене у Другом светском рату Немачка и Јапан искористиће овај рат да поврате део још 1945. године изгубљеног суверенитета.
Тачније, већ су одустале од политике ограничавања развоја војних капацитета и планирају да потроше стотине милијарди долара на ново и то не само дефанзивно наоружање. Биће то њихов нескроман допринос глобалној милитаризацији, која све више узима маха, али и најава значајнијег ангажмана Берлина и Токија у међународној геополитичкој арени.
Додуше, нису Немачка и Јапан једине које увећавају своје војне буџете, раде то и остали, само не тако драматично. Наоружава се и Кина, а посебно јача своју флоту. Не смемо заборавити ни то да је ове године одржан 20 национални конгрес КПК на коме је садашњи лидер Си Ђипинг учврстио своју власт и већ сада се уздигао у ред три најзначајнија лидера Кине у њеној новијој историји. Свестан је лидер моћног Азијског змаја превирања у свету и да их његова земља не сме дочекати неспремна. Тајван и Јужно кинеско море представљају потенцијална жаришта која би веома лако могла да ескалирају.
Да резимирамо, година на измаку обележена је ратом, економском кризом и милитаризацијом на глобалном нивоу и самим тим стрепњом која нас све тера да се запитамо. Да ли је 2022. година била само увод, односно, почетак нечег што већ наредне године може прерасти у највећу катастрофу коју је човечанство икада доживело?
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
