Француска се данима суочава са масовним протестима против пензионе реформе председника Емануела Макрона.
Наиме, одлука француских власти да границу за одлазак у пензију са 62 повећа на 64 године, изазвала је најмасовније и најжешће демонстрације у Француској, још од чувених „Жутих прслука“.
Нема сумње да је питање пензионе реформе увек осетљиво, а посебно када се спроводи у држави поносној на своју синдикалну и социјалну традицију. Француска спада управо у такве земље, са изузетно високим нивоом бриге о радничким правима и породицама са више деце, са издашним социјалним издвајањима и са веома ниском границом за одлазак у пензију. Једноставно речено, та земља с пуним правом носи епитет државе „социјалног благостања“.
Међутим, таква социјална политика значајно оптерећује државне финансије.
Нарочито у друштвима која старе, где се животни век продужава и следствено томе пензиони фонд налази под све већим притиском. Управо зато, из несумњиво економски оправданих разлога, председник Макрон се одлучио да покрене реформу и растерети пензиони фонд.
Међутим, у друштву у ком се социјални бунт и борба за радничка права подразумева, то није могло проћи без потреса. Самим тим, Макрон се суочио са највећим протестима још од „Жутих прслука“, али и оштрим отпором на политичкој сцени земље. И то не само крајње левице окупљене око Жан Лика Меланшона, него и крајње деснице. Додуше, ни то не би био непремостив проблем за Макрона да део посланика умерене деснице, која подржава његову владу, није стала на страну противника реформе.
На тај начин, француски председник и његова партија изгубили су већинску подршку парламента за спровођење пензионе реформе, што их је навело на контроверзне мере.
Односно, искористили су једну одредбу француског устава, која даје могућност влади да сама, без изгласавања у скупштини, усвоји закон. Нема сумње да би и у неком мање важном питању таква одлука била под лупом јавности. Међутим, пошто се ради о овако важном закону, није ни чудно што је његово усвајање изазвало лавину беса који је ескалирао на улицама градова Пете републике.
И док се чека мишљење уставног суда поводом процедуре којом је усвојен закон о пензионој реформи, док се ишчекује нове и још жешће демонстрације на француским улицама, поставља се питање последица ове велике политичке кризе у Француској. Наиме, није Макрон непромишљено ушао у ову реформу. Напротив! Бирао је најбољи моменат, у смислу да је чекао други мандат и то његов почетак, управо да би себи дао времена како би припреми терен и спроведе закон.
Такође, није спорно ни да је та реформа прекопотребна Француској, њеној економији, а посебно њеном пензионом фонду.
Није то хир Макрона, или искључиво последица његове жеље да обезбеди значајнија средства за опремање војске, већ је то превасходно питање економске одрживости финансијског и социјалног система земље. Уосталом, ова реформа се дуго најављује, била је актуелна и пре ескалације рата у Украјини, тако да је не треба искључиво повезивати са дешавањима на истоку Европе. Самим тим, не треба ни очекивати да се сада, због притиска улице, од свега одустане.
Међутим, уколико суд тај помало контроверзан начин доношења закона прогласи нелегалним, онда је продубљивање кризе неизбежно, па можда и пад владе у Паризу. У том случају позиција Макрона не би била угрожена, пошто га штити сам председнички систем у Француској, али би његов ауторитет, а посебно популарност која је константно у паду, били додатно пољуљани.
Пошто већ троши други мандат и не може поново да се кандидује за председника, Макрон ни нема превише разлога да брине о својој популарности.
Самим тим, можемо закључити да ће се последице свих ових дешавања сломити на његовој политичкој партији. Међутим, узмемо ли у обзир да Макронова странка Ренесанса и нема дугу традицију. Да је настала тек 2016. године, са задатком да буде инструмент и ослонац Макронове власти, онда је можда њена судбина да са политичке сцене Француске нестане заједно са њеним лидером.
Самим тим, можемо очекивати да ће Макрон истрајати на пензионој реформи, без обзира на отпор у друштву.
И то не због тврдоглавости или закулисних притисака различитих центара моћи, већ зато што је алтернатива економски колапс. Уосталом он је одбио предлог лидера синдиката, да се реформа паузира на шест месеци, како би се дала шанса друштвеном дијалогу и трагању за компромисом.
Наравно, то не значи да Макрон неће више разговарати са својим опонентима или да евентуално неће направити неке тактичке уступке у борби коју води, али стратешки план се засигурно неће мењати. На овај или онај начин, пре или касније, пензиона реформа у Француској мораће се спровести.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
