Амерички председник Џо Бајден претходне недеље боравио је на Блиском истоку.
Пошто се ради о дипломатској турнеји, која је дуго најављивана, добро се знало шта је њена позадина. Примарни циљ америчке дипломатије био је да обезбеди подршку „арапског света“ за санкционисање Русије.
Суштински, ово је моижда и један од пресудних момената у рату који политички Запад води против Русије, а који је ескалирао након отпочињања руске специјалне војне операције у Украјини. Наиме, ситуација на фронту за Запад није обећавајућа. Украјинске снаге су у константној дефанзиви, а руски ратни потенцијали се не исцрпљују до те мере да би то изазвало значајније потресе у тој земљи. Шта више, Русија овај рат и даље води са благо речено скромним снагама, па самим тим ни људски губици нису такви да би представљали „иницијалну капислу“ за унутрашње немире.
Да ствар буде и гора по интересе Запада, санкције наметнуте Русији нису дале жељене резултате.
Самим тим, очекивања појединих западних стратега да ће Русија, у року од неколико месеци, након драконског пооштравања санкција, доживети економски колапс, показала су се као неоснована. Руска економија почива на енергентима, а они су свету и те како потребни. Зато, без задавања „снажног ударца“ Русији на енергетском плану, западне силе се ни не могу надати било каквом успеху.
У таквим околностима, САД и њихови савезници прибегле су, у овом тренутку, најјачем адуту. Одлучиле су да се одрекну руске нафте, како би задале „фаталан ударац“ руководству у Кремљу. Пошто је за Европљане, зависне од руског „Црног злата“, ово изузетно болна одлука, дат је рок до краја године да се изврши преоријентација европских нафтних компанија на друге светске извознике.
Међутим, када узмемо у обзир да је Русија, уз САД и Саудијску Арабију, једна од три највећа извозника нафте у свету и да је руски удео у глобалном тржишту нафте око 10%, постаје нам јасно да руску нафту није нимало лако заменити на глобалном тржишту. Поготово, када у Либији влада потпуни ратни хаос, који онемогућава редован доток нафте из те земље и када се значајни произвођачи попут Ирана и Венецуеле налазе под западним санкцијама.
Управо зато, Бајден је предузео дипломатску офанзиву у „арапском свету“.
Управо зато, „прогутао“ је критике изречене на рачун саудијског принца Мухамеда бин Салмана, кога је називао диктатором и одметником и кога је јавно означавао кривцем за убиства новинара Џамала Кашогија.
Суштински, Бајден није ни имао други избор. Уколико жели да зада снажан ударац руској економији, мора наћи замену за њену нафту на глобалном тржишту. А то може само у арапском свету. У противном, уколико у томе не успе, рат санкцијама против Кремља за САД биће већ сад потпуно изгубљен.
Саудијска страна је знала да ће до ове посете доћи, и да САД немају другу опцију.
Наравно да су искористили тренутну ситуацију да од САД добију подршку за своје регионалне геополитичке интрересе и да умање притисак из Вашингтона због случаја Кашоги. Међутим, исто тако послали су јасну поруку да могу подићи производњу до 3 милиона барела нафте дневно, што може заменити мање од 30% тренутне Руске производње која износи око 10 милиона барела дневно.
Русији би у случају реализације овог договора САД-а и Саудијске Арабије свакако претрпела одређену штету, али је то и даље далеко од тога да би била „бачена на колена“. Уколико желе да изврше озбиљан притисак на руску економију, САД би морале да нађу замену за бар више од половине руског извоза нафте.
Међутим, Мохамед бин Салман не може, или не жели, да то обезбеди Бајдену!? Зашто је саудијски принц тако одлучио, о томе ћемо говорити у наредном блогу!
(наставља се)
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
