Да је рад створио, али и одржава, човека најбољи је доказ деда Перо из Осечине који је одавно ушао у девету деценију живота, а и даље не одмара.
Док већина његових вршњака тешко држи и кашику, овај вредни ковач из руку не испушта тежак ковачки алат. Радни стаж му траје више од седамдесет година, а све то време непрекидно барата чекићем и наковњем.
Петар Алексић је дипломирани ковач из Осечине, који сведочи о времену у ком се од овог заната могло лепо живети. Умеће да поткује коња или вола, наклепа секиру или направи сејачу и дан данас му не представља проблем, али – нема коме, сем појединцу који није имао могућности да купи савремену механизацију.
„У моје време имати занат у рукама, злата си вредео. Ово место је тада било брдовито, радила је запрега, поткивао сам коње, волове, правио сејаче, копачице, оно што је потребно нашем пољопривредном сељаку, свакоме су требале моје услуге. После тога дошло је до трактора, механизације, село било све празније, и много напуштених огњишта, нема више тих људи који се баве пољопривредом, а тако је и занат полако почео да пропада, али још увек треба нека услуга“, рекао је за Рину Петар, старина од деведесет лета.
Половином прошлог века Перо је стекао прва знања о занату који ће га кроз живот водити. За ових седамдесет година рада много тога је видео и свашта му је прошло кроз руке, у то време када је у селима било много више људи, а много мање механизације.
„Занат сам учио у Осечини код Јордана ковача од 1946. до 1949. године где сам почео да радим као калфа, а онда сам отишао у војску. После војске полагао сам мајсторски испит и онда сам основао ковачку радионицу. Самостално сам почео да радим давне 1955. године у Осечини, где сам купио плац, кућу и радионицу“, казао је Алексић.
Његова радионица слика је једног прохујалог времена у којем је ковач био значајан колико и столар, лекар или поп. Вероватно да не постоји домаћинство у окружењу коме овај старац нешто није исклепао или наоштрио, а још увек се бави послом за који се школовао средином прошлог века.
„Било је у овом месту пет ковача, али сада сам остао само ја. Имам један хектар земље на коме имам купине и малине, па мало проведем време тамо, мало у радионици. Не могу да седим, имам радну навику, ако лежим само мислим кад ћу умрети, досадно ми. Кад узмем нешто да радим, то ми буде задовољство кад сам нешто направим у овим годинама, јер рад чини човека“, рекао је Перо.
Он наглашава да је важно је бити добар у сваком послу који радиш, само оно што је важније од тога јесте какав сте човек. Судећи о коментарима и мишљењу својих комшија Перо је и тај испит, попут ковачког, положио са највишом оценом.
Преузмите андроид апликацију.
