Готово у сваком опису Србије и њеног народа се наводи како смо земља сељака и пољопривредника. У свом епохалном делу „Време смрти“ Добрица Ћосић наводи да се овде „у историју улазило из торова и шљивика“.
Управо из овога је лако закључити зашто су пољопривреда и улагања у исту толико значајни. Србија, као пољопривредна земља, лежи на 70% обрадиве површине, од чега се 35% налази у Војводини. Наша северна покрајина је традиционално пољопривредни регион са више од милион и по хектара обрадиве земље. Због обиља плодног пољопривредног земљишта које покрива 90% њене територије, пољопривреда је најважнији део економије у АП Војводини.
Радити у фабрици под ведрим небом, како пољопривредници описују свој посао, никада није било лако. Успех и принос зависе од много тога. Сељаку најтеже пада што сувише тога не зависи од његовог и рада његове породице. Осим временских услова ту су и поремећаји на тржишту.
Сведоци смо да је током актуелне пандемије корона вируса долазило до прекида рада угоститељских објеката, самим тим и пада тражње за месом и осталим прехрамбеним производима. Услед актуелне енергетске кризе и високе цене гаса дошло је до тога да су највећи произвођачи азотних ђубрива у Европи преполовили своју производњу што је довело до раста цене овог важног инпута у пољопривреди.
Притиснут овим и сличним проблемима наш пољопривредник најпре гледа у државу и од ње очекује подршку. Подршку пољопривредницима са територије АП Војводине пружају Министарство пољопривреде, Покрајински секретаријат за пољопривреду, локалне самоуправе, а доступни су им и програми попут ИПАРД, као и подстицајна средства обезбеђена у сарадњи са Светском банком.
Када се анализирају све подстицајне мере долазимо до закључка да средстава за пољопривреднике никада није било више, а да су поступци доласка до подстицаја никад транспарентнији.
Уколико млада особа данас жели да заснује своју породицу и пољопривредно газдинство у Војводини на располагању јој је најпре помоћ за куповину куће на селу, након чега постоји читава палета подстицајних програма.
Највеће интересовање у протеклом периоду владало је за подршку приликом набавке приплодних грла, опремања сточарских фарми, улагања у савремену опрему у ратарству, подизање вишегодишњих засада, као и за пластеничку производњу.
За моје вршњаке који као млади људи амбициозно улазе у пољопривредне воде су најзанимљивији конкурси који подржавају младе, од 18 до 40 година, чије се инвестиције односе на физичку имовину газдинстава, подизање прерадних капацитета ради добијања производа с већом додатом вредношћу и за опремање мини пивара.
Повраћај на те инвестиције у претходном периоду износио је до 90 одсто. Осим ових, веома су важни подстицаји женама које су носиоци регистрованог пољопривредног газдинства. Ово говори о стратешком приступу развоја пољопривреде у АП Војводини, али и целој Србији. Од младих се очекују да буду носиоци развоја и модернизације у пољопривреди.
Ми већ сада имамо поједина пољопривредна газдинства која користе дронове за примену пестицида на својим њивама и то је пут којим треба да идемо уколико желимо да одржимо корак са развијеним земљама Европе и света.
Да би наставили путем којим смо кренули неопходно је да субвенције у пољопривреди и даље расту и да се додељују на транспарентан начин, а не да буду привилегија неколицине одабраних како је то бивало за време владавине бивших режима. Број корисника државних подстицаја је никад већи, а буџет за пољопривреду је никад издашнији.
Према најавама министра пољопривреде Бранислава Недимовића, аграрни буџет ће следеће године износити више од 62 милијарде динара. Од тога, само за субвенције ће бити издвојено 50,6 милијарди динара. Сигурно ће ова средства олакшати пољопривредницима у Војводини и остатку наше земље да подигну капацитете својих газдинстава, унапреде и олакшају начин на који обрађују своје њиве, воћњаке и винограде.
Пољопривреда у Европској унији се у великој мери заснива на субвенцијама и један од највећих успеха нашег Министарства пољопривреде у претходном периоду јесте добијање акредитације за ИПАРД програм. У питању је програм који пружa инвестициону подршку намењену јачању конкурентности сектора производње и прераде хране.
Главна препрека добијању акредитације за овај програм, самим тим и добијању средстава за наше пољопривреднике, били су слаби капацитети Управе за аграрна плаћања при Министарству пољопривреде.
Управа је за време док се о нашој пољопривреди „бринуо“ Душан Петровић, бивши потпредседник Демократске странке, успостављена у министровом родном Шапцу, издвојена од остатка сложеног система какав је Министарство пољопривреде. Иако је ово била идеална прилика да по својим феудалним схватањима министар напуни Управу за аграрна плаћања лојалним кадровима из свог града и на тај начин контролише ко и када ће добијати субвенције за пољоприведну производњу, ова идеја показала се погубном за српски аграр.
Управо је зато у фебруару 2015. године Управа за аграрна плаћања пресељена у главни град наше земље, опремљена савременим средствима за рад и стекли су се услови који су задовољили супервизоре из Европске уније. На овај начин омогућено је српском сељаку да први пут у свом џепу и на свом имању осети добробит од европских фондова.
Како се Петровић некада „бринуо“ о нашој пољопривреди, тако се данас његов најбољи ученик Зеленовић „брине“ о нашој животној средини, бирајући за саборца Виолу фон Крамон, првог кандидата за следећи монументални споменик или булевар у центру Приштине.
Неке појаве на нашој политичкој сцени се заиста римују, али те песме код грађана више не пролазе.
Политички феудализам и неспоразум између Бориса Тадића и Бојана Пајтића око тога ко је „газда“ у Војводини довели су неусаглашеност свих политика, па и пољопривредне, што се негативно одразило на аграр у нашој северној покрајини. Политичке фигуре из Новог Сада су оптуживале оне из Београда за искоришћавање ресурса и кочење развоја АП Војводине.
Услед ових сукоба подгреване су аутономашке идеје, а све како би се сакрио несклад и нерад и једних и других. За 16 година власти, Пајтић и екипа успели су да доведу 26 општина у Војводини на ниво испод републичког просека развијености и тако девастирају целу покрајину коју смо сви сматрали нашом житницом.
На сву срећу време политичара који су на речима били савремени европејци, а на делима средњовековни обласни господари je далеко иза нас. Данас постоји одлична комуникација и синергија у деловању државних, покрајинских и локалних органа власти. Политике су синхронизоване, а ефекти свега овога виде се и у убрзаном развоју пољопривреде.
Новосадски градоначелник Милош Вучевић један је од оних политичара који је разумео важност заједничког деловања различитих нивоа власти за унапређење животног стандарда грађана и који нема проблем да истакне колико много је централна власт уложила у развој инфраструктуре у Војводини.
По истом овом моделу важно је истаћи да у развој пољопривреде, као и руралне инфраструктуре у нашој северној покрајини улажу локалне самоуправе, органи АП Војводине и Влада Републике Србије. Резултат заједничког рада и стратешког деловања свих нивоа власти јесу никад већи пољопривредни буџети и подстицаји доступни свима, а највише младим пољопривредницима, женама и пољопривредницима који живе у подручјима са отежаним условима рада.
Резултат су и нове технологије, нова знања и нова тржишта доступна за производе са наших њива и воћњака, као и из наших кошница и наших фарми.
На путевима и њивама широм Срема, Баната и Бачке можемо да видимо моћне тракторе и пољопривредне машине које сведоче да су времена када смо користили опрему стару деценијама иза нас и да следе добра времена за српски аграр.
Аутор текста: Бранко Јаковљевић, мастер економиста, сарадник Центра за друштвену стабилност
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
