Србија 2025. годину завршава са више од 100 обављених трансплантација органа, што представља значајан помак у односу на претходну годину и један од најбољих резултата у последњој деценији. Ипак, иза ових бројки стоји и друга страна реалности – око 1.800 пацијената у Србији и даље чека на орган, а за многе од њих време није савезник.
Према званичним подацима, током 2024. године реализовано је девет кадаверичних донора, на основу којих је обављено 30 трансплантација органа. Већ у 2025. години, у периоду од 1. јануара до 23. децембра, бројке су знатно боље: реализовано је 20 донора, обављене су 63 кадаверичне трансплантације органа и 39 трансплантација рожњача. Трансплантирано је 17 срца, 12 јетри и 34 бубрега, а укупан број трансплантираних пацијената достигао је 102.
„Ово јесте охрабрујући резултат, али не смемо да се зауставимо на бројкама“, каже Јакша Вучуревић, активиста и трансплантирани пацијент. „Свака трансплантација значи један спасен живот, али истовремено морамо да имамо у виду оне који и даље чекају. За њих, статистика није успех – већ питање да ли ће дочекати своју шансу.“
У Србији, према важећем законском оквиру, донор органа може бити сваки пунолетан грађанин који се за живота није изјаснио против донирања. Ипак, коначну одлуку о даривању органа лица код којег је утврђена мождана смрт доноси породица. Управо ту, како истичу стручњаци и активисти, настаје највећи проблем – у недостатку јасно изражене воље преминулог, породице се у тешким тренуцима често одлучују да донацију одбију. Током 2025. године, чак 19 породица није дало сагласност за даривање органа.
„Зато је разговор унутар породице кључан“, додаје Вучуревић. „Људи често мисле да је довољно да сами знају свој став, али у тренутку губитка породица има последњу реч. Јасан разговор за живота може да олакша одлуку и да неком другом подари живот.“
Донори могу бити живи даваоци или особе код којих је утврђена мождана смрт – стање које представља трајан и неповратан губитак свих можданих функција и које није кома. Утврђивање мождане смрти спроводи се по строго дефинисаним медицинским и законским процедурама, уз учешће независних лекарских тимова. Процес даривања је добровољан, бесплатан и анониман, а трансплантације се обављају искључиво на основу медицинских критеријума, без обзира на материјални или друштвени статус пацијента.
За велики број болесника, трансплантација представља једину терапијску опцију и једину шансу за продужетак и побољшање квалитета живота. Управо повећање броја донора један је од кључних предуслова да Србија у будућности постане чланица Еуротрансплант заједнице, што би значајно смањило смртност на листама чекања и омогућило бржи приступ трансплантацији најугроженијим пацијентима.
Више од 100 трансплантација у једној години показује да систем може да функционише. Али, како закључује Вучуревић, прави успех ће бити тек онда када донирање органа постане тема о којој се отворено говори – у породицама, здравственим установама и друштву у целини – јер иза сваке одлуке о донацији стоји могућност да се нечији живот настави.
Преузмите андроид апликацију.
