Српски одбрамбени пас (скраћено СОП) је раса настала украштањем вукова, торњака, напуљских мастифа, ротвајлера и америчких стафордских теријера.
Укрштање поменутих раса био је покушај Ненада Гавриловића, травара са Романије, да оживи истребљену расу „српског мастифа“. Укрштања су завршена 1991. године па се због тога поменута година узима као година настанка расе СОП.
„Српски мастиф“ или „Душанов мастиф“ према појединим изворима први пут се помиње у старој српској држави 1345. године за време владавине Цара Душана, која је тада захватала велики део југоисточне Европе, од Београда на северу, Босне на западу до Свете горе на југу.
Порекло ове расе уско је везано за развој српске државе јер је њеним ширењем и јачањем стварана и јака војска. Војска је за своје потребе развила посебну врсту пса укрштањем напуљског мастифа са другим расама.
Према неким изворима лична царска гарда Цара Душана се углавном састојала од страних плаћеника који су са собом често доводили напуљске мастифе и временом указали на њихову потребу и велику корист у тактичким борбеним задацима.
У средњем веку, првобитна примена и улога српског мастифа била је нападачка.
Због малог броја јединки, мастиф је у Србији размножен и укрштен за потребе формирања посебних јединица нападачких борбених паса које ће се касније стратешки користити у борби са пешадијом и коњицом.
Српски мастиф био је „страх и трепет“ за пешадију а омиљена мета су им били стрелци. Јуришне јединице борбених паса имале су задатак да у што краћем временском року онеспособе непријатељске стрелце, тиме сведу људске губитке на минимум и отворе простор за продор коњице.
Након Душанове смрти и распада царства, раса је наставила да живи на српским дворовима али и у народу. Према народним предањима „спрски мастиф“ је одиграо важну улогу у Косовском боју у заустављању турске коњице.
У народним епским песмама у одлучујућој бици на Косову спомињу се под називом „љути лавови“. Спомиње у песми „Смрт мајке Југовића“:
„…Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила…“
Након Косовске битке војна улога срског пса сведена је на персоналну, прецизније на одбрамбену функцију.
Последњи примерак ове расе угинуо је 1960. године на планини Радан. Према неким подацима 60-их година прошлог века последњи примерци су успавани у манастирима широм БиХ, наредбом Тита односно комуниста.
Сматра се да је истребљен у доба Јосипа Броза Тита у налету уништавања свих обележја спрске монархије.
Мастиф је био симбол обележја престижа краљевке традиције у готово свим европским државама па је највероватније да је због тога и српски мастиф истребљен а такође и изгубљен у историјским списима.
Данашњи одгајивачи СОП-а помињу овај чин као стравичан злочин комуниста.
Његово „оживљавање“ покренуо је травар са Романије, Ненад Гавриловић. У периоду од 1981. до 1991. године укрштањем вукова, торњака, напуљских мастифа, ротвајлера и америчких стафордских теријера, оживљава се средњовековна раса „српског мастифа“ и настаје Српски одбрамбени пас (СОП).
Боја
СОП се јавља у више боја: црни, црно тиграсти, сиви, сиво тиграсти, жути, медени и тиграсти. Белине су дозвољене до 30%.
Карактер
Потпуно одан власнику и укућанима, заштитник породице, привржен, послушан и поуздан, лак за дресуру, неповерљив према странцима и веома пажљив и добар према деци.
Животни век
СОП је дугоживећа раса и живи око 18-20 година.
Интересантно је то да се СОП не плаши пуцња из пиштоља и пушке, већ само додатно увећава његову пажњу.
Он је најбољи чувар људи, домаћинства, стоке и сл. и спреман је да се бори по цену живота како би заштитио свог власника.
СОП је један од најбољих чувара који је изразито привржен свом газди. Углавном буде удаљен од газде десетак метара и сва пажња му је усмерена на све што се дешава около. Ретко прихватају новог власника и нови ауторитет јер осећају и сматрају да су тим чином издани од старог господара. У стању су да одбијају храну и воду због тога.
Ниво енергије: Висок ниво
Ниво разиграности: Висок ниво
Однос према другим псима: Углавном пријатељски
Однос према другим љубимцима: Пријатељски
Однос према непознатим људима: Изузетно неповерљив
Лакоћа тренирања: Лак за тренирање
Заштита: Висок ниво заштите
Потребно одржавање: Лак за одржвање
Толеранција на врућину: Висока толеранција
Преузмите андроид апликацију.
