Једно изузетно, али заборављено уметничко дело, приказ хабсбуршког освајања Београда 1688, настало у Мексику две године касније да би њиме била украшена палата вицекраља Нове Шпаније, показује како је свет чак и пре три века био повезан – тадашњи најмоћнији човек Америке идеолошки оправдава своју власт имитирајући јапанску уметност и сликајући Београд…
Карловачким миром из 1699. године окончан је Велики бечки рат (1683-1699). Након 15 година суровог ратовања, које ће однети око 400.000 живота, исцрпљени Хабзбурзи и Османлије определили су се за мир. Посматрано са дистанце, видимо да два царства нису имала снаге да једно другом задају одлучујући ударац. Пред њима је и читав 18. век у коме су упорно ратовали. Ти ратови ће престати тек у 19. веку када ће у оба царства схватити да за опстанак њихових поседа највећа опасност нису супарничке династије већ мали народи који се налазе између Беча и Истанбула.
На почетку Великог бечког рата, Хабзбурзи су се борили за голи опстанак, једва успевши да издрже двомесечну опсаду Беча 1683. године. Ратна срећа ће се убрзо променити. Османлије ће 1688. изгубити Београд, а већ 1689. хришћанска коалиција нанеће стравичан пораз Турцима код Ниша и продреће све до Скопља. Срби ће се масовно придружити коалицији “Свете лиге”, и не само искусни ратници попут Јована Текелије и Јована Монастерлије, већ и обична раја јужно од Саве и Дунава видеће у савезу са Бечом прилику за бољитак.
Међутим, нова промена наступила је брзо. Макијавели је писао о фортуни: “Фортуна је једна од деструктивних река која, када је бесна, претвара равнице у језера, руши шуме и градове, помера земљу са једног места на друго, сви беже пред поплавом, све се потчињава њеном бесу и ништа га не зауставља”. Наредне 1690. почео је егзодус Срба на север.
У том тренутку Аустрија није ратовала само са Османлијама већ и са Француском. У страху од јачања Хабзбурга, Француска интензивира нападе на хабзбуршке положаје широм Европе. Са Балкана се Хабзбурзи убрзано повлаче, а у страху од османске одмазде и Срби. Тако је почела Велика сеоба. Колико је српских породица прешло Саву и Дунав 1690. године у потрази за животом на северу – никада нећемо знати.
Догађај у којем се ломи историја
Ако постоје догађаји који су својим другачијим исходом могли да промене српску историју, Велики бечки рат сигурно спада међу њих. Да се рат завршио 1689, српска историја би могла да изгледа потпуно другачије. Замислимо само историју без великих сеоба, које су додатно развукле већ раштркане Србе. Поред тога, Срби не би остали подељени између два царства. Подељеност је компликовала националну политику. Свака замисао о националном уједињењу значила је рушење царстава.
Штавише, са базом у два царства, барем формално и са две црквене организације – Карловачком митрополијом и Пећком патријаршијом – преговарачки капитал у борби за права је умањен. За разлику од Бугара или Хрвата који ће бити у једној држави, Срби ће бити у две. Тако Срби неће успети да се изборе за територијалну аутономију у Хабзбуршкој монархији, а у предвечерје Великог рата у Османском царству ће чак остати једини балкански народ који неће моћи да има национално име у личним документима.
Да се Бечки рат завршио 1689. године, српска историја би можда више личила на чешку – Чеси ће формирати државу услед колапса Хабзбурга 1918. Српска историја, пак, више ће личити на пољску, где су револуције и ратови, као и прикљештеност између моћних суседа били мизансцен историје.
Француски амбасадор у САД током Првог светског рата приметио је срећне околности америчке географије: “На северу Америка има слабог суседа, на југу још једног слабог суседа, на западу рибу, а на истоку исто рибу.” Сви актери модерне српске историје би се сложили да су Срби деловали у околностима које су биле све само не повољне, као и да су српски суседи били моћна царства, а не рибе. Једно заборављено уметничко дело изузетно је сведочанство о глобалним реперкусијама балканске политике великих сила, које чини да локални протагонисти делују попут пиона на глобалног политичкој шаховској табли.
Београд у Мексику
Крајем 17. века Хабзбурзи не владају само Аустријом, већ и Шпанијом, а Шпанско царство обухвата и огромна пространства Новог света. Представник шпанског краља влада из Мексико Ситија, он је администратор шпанских прекоатлантских поседа и носи титулу вицекраља Нове Шпаније.
А сви они који су око 1700. године ушли у палату вицекраља Нове Шпаније Хозеа Сармијента де Ваљадереса – гледали су у Београд, уљем осликан на склопивом дрвеном паравану димензија 230 са 275 центиметара.
Хабсбуршко освајање Београда 1688. имало је важност и у Новом свету, зато што је показивало глобални опсег моћи породице Хабзбург. Ова уметничка представа јединствен је пример креирања политичког легитимитета у глобалним оквирима, што за последицу има уникатни карактер овог дела: форма и метода је јапанска, уметници су мексички, а тема је Београд. Иако би опис могао читаоца да нагна да помисли да се ради о објекту насталом током последњих неколико деценија, овај параван настао је око 1700. године.
Јапанским лаком насликан Београд
На шпанском, параван се назива биомбо – ова реч јапанског корена указује и на географско порекло оваквих објеката. Крајем 17. века Јапан је затворена земља. У њу странци не могу да кроче. Европски и други трговци смеју само до маленог острва Деђима (јап: “острво изласка”) у заливу града Нагасаки. Иако нико не може у Јапан, али и нико из Јапана, необични објекти немале естетске вредности направљени у Јапану проналазе своје купце широм Пацифика. Највећи проток новца и трговине дешава се на Филипинима, које контролише Шпанија.
У шпанском колонијалном свету развија се страст за јапанским објектима који стижу преко Филипина. Непресушни латиноамерички рудници сребра били су смртоносни за оне који су у њима радили, али су покретали светску економију и хабзбуршке ратове. Мексико је постао центар који тргује и ствара новац у односима са Азијом, а политички је превасходно везан за Европу.
Ова необична комбинација омогућила је једно овакво уметничко дело, које руши наше представе о стиловима, али и разграђује категорије у којима размишљамо како једино једна географска локација обликује уметнички израз.
Овај осликани параван дели поједине карактеристике са осталим параванима који долазе из Јапана. Најнижи делови дрвених плоча обојени су карактеристичним црним јапанским лаком, а највиши флоралним мотивима. Између цвећа и црног лака налази се Београд. Овај параван је истовремено и једини сачувани параван који је биомбо енцонцхадо, тј. који комбинује параван са јапанском техником сликања убацивањем бисера у дрво. Зато на овом приказу Београд дословно сија – сијају бисери уметнути у дрвене плоче.
Из свих углова
Параван доноси неколико супротстављених перспектива. Доњи ниво насликан је са највише детаља, док се у горњем делу налази мање прецизно представљена панорама читавог града. Процењује се да је у борбама за Београд 1688. страдало преко 8.000 људи. У складу с тим, паравану не недостаје сурових детаља.
Битка за Београд почела је у августу 1688. године. Снагама “Свете лиге” командовао је Максимилијан ИИ, баварски електор – на чијем споменику у Минхену и данас стоји “освајач Београда” (нем: Белград’с Ероберер).
Српским добровољцима командовао је Јован Монастерлија. Као и 1914. године, напад на Београд је кренуо преко Саве, из правца где се данас налази Ада Циганлија. Након успешног форсирања реке, београдска тврђава је опкољена и изложена двомесечном бомбардовању.
У духу дипломатије 17. века, Максимилијан ИИ је прво покушао да новцем и имањима поткупи османског команданта. Како је тај план пропао, Максилилијан, Монастерлија и њихови војници повели су 6. септембра 1688. јуриш преко зидина и освојили београдску тврђаву.
Слика града
Питање које се поставља је шта су мексички уметници могли знати о Београду, његовом изгледу и самом сукобу? Основне детаље су знали и то на основу графике познатог холандског гравера Романа де Хогеа.
Жеђ за информацијама са ратишта, европско али и светско јавно мњење могло је да утоли пре свега преко оваквих, веома популарних графика, које је пратио и одговарајући текст који је описивао саме догађаје. Овакве графике биле су и прилика за импресивну пропаганду.
Да је Де Хогеова графика послужила као инспирација мексичким уметницима показује и дијагонална перспектива срца града, али и готово у потпуности репродуковани доњи десни део Де Хогеове графике.
Мексички уметници су дали и додатна објашњења. При врху треће плоче с леве стране ситним словима обележено је име команданта и тренутак предаје Османлија. Можемо прочитати: Дуг де Бабиера (шпан: “војвода Баварски”) и рендимиенто де лос бастос (шпан: “предаја оружја”). Доњи део прве и друге плоче сдесна, приказује захвалне Београђане.
Доњи десни део открива још једну тиху поруку коју параван носи. Изнад захвалних Београђана, који машу ослободиоцима и склопљених руку гледају ка небу, стоји и натпис: Расцианос-грекос дан Грациас пер суа либерта (“Рашани-Грци се захваљују за своју слободу). Ово је интересантно, али не само зато што показује још једном верско-географску одредницу (Рашани-Грци) која се користила у раном модерном периоду да означи Србе.
Ово је било посебно важно у мексичком контексту. С једне стране, Хабзбурзи су били заштитници хришћанства и борили су се да сузбију религије Централне Америке. Са друге стране, Хабзбурзи су приказани као ослободиоци. Иако с правом и с довољно аргумената данас покоравање народа Америке видимо као колонијализам и експлоатацију, Шпанци су себе приказивали као ослободиоце, а овај параван је показивао да су се сматрали ослободиоцима и у другом делу свету.
И друга страна овог паравана била је осликана – на њој је приказана сцена лова, која је највероватније копија познате таписерије која је направљена за породицу Медичи.
Како је могуће да овакво уметничко дело није привукло већу пажњу?
Као и за Велику сеобу и чињеницу да су Београд већ 1690. поново освојиле Османлије, за то се посредно могу “оптужити” Французи. Шпански краљ Карло ИИ преминуо је 1701. године без наследника. Као домино ефекат започела је нова серија ратова, која опет није заобишла ни Србе који ће масовно учествовати у сукобима изазваним мађарским покушајима да се одвоје од Беча.
Највећа последица смрти Карла ИИ је чињеница да су Хабзбурзи изгубили трон у Шпанији. Мексиком више нису владали Хабзбурзи и овај параван је изгубио свој смисао. Вицекраљ Хозе Сармијенто де Ваљадерес опозван је у Мадрид, и са собом је понео и параван, које ће скоро наредна три века провести у приватним колекцијама. Тек у другој половини 20. века откривена је целокупна прича о вицекраљу и његовом паравану.
Параван који приказује Битку за Београд био је једна половина још већег паравана који је приказивао две највеће победе Хабзбурга у Великом бечком рату – друга половина се односила на одбрану Беча.
Параван је био растављен на два дела вероватно по повратку Де Ваљадереса у Шпанију почетком 17. века и никада више није био састављен. Од 1970-их, параван који представља опсаду Беча налази се у некадашњем језуитском семеништу у Мексико Ситију. Од 1996. године “Београдски параван” је део колекција Музеја у Бруклину, у граду Њујорк. Нажалост, није део сталне музејске поставке
Подмукло дејство географије
Ово изузетно уметничко дело показује неколико ствари. Пре свега, свет је био веома повезан чак и пре три века. Готово да звучи нестварно али је тако – у том тренутку најмоћнији човек Америке идеолошки оправдава своју власт имитирајући јапанску уметност и сликајући Београд.
Овај параван показује и изузетан геополитички значај југоисточне Европе. Тада, али и у следећа два века, овај део “старог континента” привлачи пажњу свих великих сила као ретко који део планете. Француска напросто није могла да дозволи Хабзбурзима успех у рату против Османлија – као последица тога десетине хиљада српских породица кренуће ка северу у Великој сеоби. У наредним вековима актери ће се мењати али исти сценарио ће се понављати.
Страх да ће једна велика сила, било сама или у коалицији с неким од балканских народа, загосподарити овим делом Европе био је толико велики да ће сваки њихов покрет значити и узбуну у престоницама сила. Балкански народи желеће промене – у моћним царствима ће бити не само раја и кметови, већ и етничка и верска мањина. Највећим делом због тога балканска политика се компликује до незамисливости – постало је готово немогуће деловати без мешања са стране. У томе видим и “кривца” за добар део нестабилности историје балканских држава. Оне ће настајати на веома важном простору и превише близу срца светских империја. Зато верујем да је једно од питања које српска историографија треба да настави да истражује јесте у којој мери је географија обликовала главне процесе српске историје.
Мексичке поуке
Поред тога, верујем да поређења Балкана с другим деловима света могу понудити боље разумевање сопствене историје и нове идеје. Мексико је пример с којим се могу успоставити добре паралеле и то на барем два начина.
Мексико је својом удаљеношћу од Шпаније омогућио да управо потомци европских насељеника предводе борбу за независност Мексика. Србија је била превише близу Истанбула и Беча за тако нешто. Да ли из ове визуре не делује да Балкан није толико фокусиран на етничко, како нам се често говори, колико је близина империјалних центара отежавала наднационално организовање?
Хабзбуршки и османски “вицекраљеви” на Балкану никада неће имати ону улогу у стварању националних држава какву су имали европски администратори у Централној и Јужној Америци. За крај, треба истаћи и да је вицекраљ Хозе Сармијенто де Ваљадерес, како би поправио свој друштвени ранг, оженио потомкињу последњег великог астешког краља Моктезуме ИИ (1466-1520).
Када је Карло Александар, доцније гроф од Виртемберга, 1720. постављен за управника аустријске Краљевине Србије, он је оженио баварску принцезу. Нико од хабзбуршких управника неће помишљати да ожени девојку из рода Јакшића или Бранковића. Астечке породице ће имати већи политички значај од српских.
Није ли поређење са Астецима најбоље сведочанство о ономе кроз шта ће српско друштво проћи у време од османске инвазије до збора у Орашцу?
Od danas u svim školama prisustvo policije,po dva policajca u školama u Beogradu
Преузмите андроид апликацију.
