Предавање са дегустацијом Слатки путописи „Незаборавни укуси Србије“ у уторак, 11. фебруара у Дигиталном омладинском центру од 19:00 часова.
Слатко је делиција од добро укуваног воћа, неких врста поврћа или латица јестивог цвећа, у шећерном раствору високе концентрације. Обавезно је послуживано пре кафе у српским градовима, у временском распону од преко 200 годин
. Било је то прво јутарње послужење свих укућана које се узимало уз чашу воде, као и обавезно послужење за госте, свакодневно, а нарочито за празнике.
Слатко се узимало и као десерт када у кући није било колача. Надасве, служено је гостима као знак добродошлице и поштовања, срдачног гостопримства, као репрезент националног идентитета и посебно грађанске културе Срба од средине XIX века.
Тегла слатка даривана је и у специјалним приликама као веома драгоцен и цењен поклон, за који се посебно чувала, а позната је и народна изрека: „Слатко започиње дан!ˮ која говори о овом ритуалу послужења, као предзнаку успеха и маниру доброг опхођења према себи и околини.
Слатко је верни пратилац културне изградње, репрезентације и симболичког, вредносног корпуса модерне Србије након ослобођења од Турака.
Један од најстаријих домаћих брендова, уједно и значајни незванични дипломата, поред шљивовице…
Прва жена која је сама припремала и послуживала слатко у Србији, била је књегиња Љубица, која је као врховна домаћица у Љубичеву, како описује Фелкис Каниц: прела, месила, пекла хлеб и кувала слатко.
Њене личне особине допринеле су да се слатко запамти и утемељи као значајан фрагмент и симбол најлепших друштвених идеала и националних карактеристика. Такође, оно постаје део званичног протокола и на српском двору.
Краљица Наталија Обреновић подучавала је званичнике како да се послуже овим производом који се на двору, као дому Обреновића, износио са нарочитом пажњом.
Тако је било и у свакој другој српској кући, гостионици, хотелима, деликатес се поносно и љубазно износио пред госте, а ношен је и када би неком приликом виђенији људи доспели у затвор, што Каниц такође бележи приликом обиласка Пожаревца.
У Јагодини чувени писац и етнолог посетио је и фабрику „Нацко Јанковићˮ која је већ у то доба производила нарочите посуде за слатко, као и бокале и чаше, касније отпремане за Београд, у улицу Вука Караџића, где су биле веома тражене.
Преузмите андроид апликацију.
