„Када богати ратују, сиромашни гину“, била је реченица којом је Синиша Михајловић започео своју конференцију за новинаре у Болоњи, прву након озваничења рата између Русије и Украјине.
Цитат који никада није напустио Михине мисли и који je одзвањао кроз живот обележен фудбалом и ратом.
„Када су моју земљу бомбардовале Уједињене нације, ја сам освајао Скудето са Лациом. У то време сам желео да ми тренинзи трају по 24 сата, да утакмице трају цео дан, јер у тим моментима нисам мислио о рату и бомбардовању и свему што се дешавало. Само у тим тренуцима био сам срећан упркос рату. Кад су ти тренуци били готови, све је био хаос. Сећам се да нисам могао да се чујем са родитељима две недеље и нисам знао да ли су живи или мртви“, говорио је Миха.
Управо из ових реченица, може се закључити какав је Михајловић био борац, али попут једног хришћанина уместо пушке, свој рат је водио лоптом и своје борбе војевао је храбро и до краја. Таква је управо била и ова последња, у чијем финишу је просто остао без снаге. Ипак на семафору још увек пише 2:1, а поред броја 11 су уписана два поготка, по свему судећи, оба из слободњака.
Два пута je Синиша излазио на крај са леукемијом у борби која је трајала готово 3 године, међутим у петак су стигле вести из болнице у Риму, да је легендарни српски фудбалер преминуо у својој 53. години. Нема сумње да је његова смрт дошла прерано и да је погодила читав фудбалски, али и онај лаички свет.
Томе у прилог иде ситуација која ми се догодила неколико сати пре него што сам се упустио у писање овог текста. При куповини у здравој храни, продавачица (вероватно наслућујући моју приврженост спорту, због спортске торбе на рамену) прокоментарисала је трагичну Михајловићеву смрт. За тренутак сам остао нем, не знајући да ли се од мене очекује неки вид утехе или одговор на питање „како је отишао тако млад?“. Мој, гласан уздах и сажаљива гестикулација нису били довољни за продавачицу која је наставила: „Толике паре и опет се није могао спасити човек, а заиста је био легенда“, на ово сам већ морао дати одговор, јер би наставак моје недоречености могао да се протумачи као вид анимозитета према Михајловићу. Не бих то никада себи дозволио, па макар ни у разговору са продавачицом у продавници здраве хране.
Потврдио сам величину ове трагедије и наговестио да заправо вечерас треба да напишем текст у његову част. Ове моје речи су је разведриле и дале јој осећај важности у том моменту. На неки начин је она, као и сви ми који смо ових дана носили Миху у мислима, учествовала у његовом испраћају, а наговештај мог текста, иако је само један у мору сличних искуцаних на ову тему у пар дана, уверио ју је да је Синиша бесмртан, уколико то већ није било јасно свима.
Али манимо се клишеа, јер се Миха никада није крио иза истих, увек је био спреман да преузме одговорност. Михајловићева снага била је специфична, јер њена чврстина није била кована по избору, већ из нужности.
Са великом неправдом суочио се на старту своје фудбалске каријере, када није обукао дрес Динама из Загреба, због чега га касније Мирко Јозић није уврстио у шампионску генерацију, која је у Чилеу освојила прво место на Светском првенству за играче млађе од 20 година. Миха је те 1987. године пропустио да око врата стави своју прву велику медаљу, међутим много више је испустио загребачки Динамо.
Михајловић је кроз каријеру стварао људске везе, пре него професионалне. Једно од првих таквих пријатељстава било је са Љупком Петровићем, са којим је прво исписао странице новосадске, па затим и светске фудбалске историје.
Доласком у Војводину 1988. године Синиша је пронашао мир и у фудбалу и у животу. Међутим Војводина са Михајловићем, Славишом Јокановићем, Будимиром Вујачићем и Милошем Шестићем је на терену била далеко од пријатељски настројене екипе.
Ни тадашњи председник „Старе даме“ Јован Смедеревац није веровао у титулу те 1989. године, када је Војводина по други пут у својој историји постала првак државе. Судбина је хтела да Михајловић осети укус победе са тек навршених 20 година, не би ли га искушала да потоне у слави.
Ипак таквих искушења међу „лалама“ није било. Миха је у Новом Саду посматран као локалац, да ли је дриблао у дресу Војводине или је седео у неком од кафића у околини стадиона „Карађорђе“, није било битно. Сви су га знали и поштовали, али га нису ваздизали у небеса. Савсим је било нормално да сретнете Синишу Михајловића у вечерњем изласку у град.
Међутим једино што је могло тада Синишу да одвоји од Новог Сада и Војводине је хук Маракане, а једини човек који је то могао био је Љупко Петровић.
“Када је требало да дебитујем за Звезду у великој утакмици нисам се добро осећао… Благо речено – уплашио сам се. Сећам се свих тих прича о милион марака, мени као великој звезди… Дошао је дан утакмице са Динамом из Дрездена. Када смо ушли у онај тунел наслонио сам руку на њега. Све је вибрирало од буке. Сећам се да ми је Роберт Просинечки, удаљен пола метара од мене, нешто причао. Ништа га нисам чуо. Читао сам му само са усана. Кувало ми је у стомаку. Помислио сам да ми ово уопште није требало. Имао сам у Војводини све. Новац, статус, мир… А сад морам да играм у овом паклу. Био сам најгори првих пола сата меча. Касније је све дошло на своје”.
Знали су тадашњи челници Звезде да имају паклен тим, али недостајала им је једна левица, која би направила искорак када све десне закажу, недостајао им је тршави дечак из Борова, како би читав Бајернов тим завршио на трави.
Био је Синиша један од највољенијих Звездиних „ванземаљаца“ из те славне генерације која је покорила Бари 1991. године. Пол Мекартни Београда, харизмом је очаравао навијаче, даме и децу. Управо због такве личности се памти сваки од његових 18 голова у црвено-белом дресу. Као и комплетан утисак.
Ако га је Војводина поставила, Звезда прославила, италијански Калчо га је зацементирао међу легенде фудбалске игре. Корачајући путем свог ментора Вујадина Бошкова, Михајловић је својом искреношћу и својим темпераментом „освојио“ Италијане.
Где год да је играо био је препознат као вођа, јединствен по својој харизми и својој фудбалској техници.
Са талентом у ногама и блиставим умом, слободњаци су били његов заштитни знак, константна мора за противничке одбране која би излазила на јаву, након звиждука пиштаљке. Стрепња оца Богдана и мајке Викторије за функционалност њихове капије у Борову на којој је Миха вежбао слободњаке, прешла је у страх највећих светских голмана, када би нервозно урлали на свој живи зид, док би Михајловић намештао лопту за слободан ударац.
За Синишу слободан ударац био је представа моћи и прецизности, солистички моменат у тимској игри, који је захтевао људски колико и фудбалски квалитет. Сам против свих, живог зида и голмана, који су својим погледима константно изазивали „божију левицу“.
Невероватно достигнуће је бити рекордер у головима из слободних удараца у Серији А, још импресивније је постићи хет-трик из истих, међутим ти моменти су репрезенти коначног циља, али не и разлог због којег је Миха волео слободњаке. Сам је једном истакао да ужива у моментима припреме, вежбе, савршене егзекуције… детаљима на које он обраћа пажњу при ударцу, а остали тек када је лопта већ у мрежи. У њима је налазио смисао, а мотив кроз константну борбу.
Јер борац је особа која пронађе непријатеља па га затим победи. Двобој очи у очи који би подстакао неку унутрашњу емоцију, била је виши мотив од постизања самог гола.
Михајловић се није устручавао ни да „уплива“ у тренерске воде, где је са собом понео успехе и пријатељства из играчких дана. Није претенциозно рећи да је као тренер можда и најуспешнији у својој генерацији. Био је селектор Србије, али је највећи траг оставио на „чизми“, где је тренирао „пола“ Серије А.
Имао је храбрости да погледа све и сваког директно у очи, своје саиграче, своје ривале као и опаку болест, са којом се борио храбро, „прса у прса“ до самог краја.
„Често сам морао да кажем ‘збогом’ у животу. Ништа није вечно. Али овог пута док одлазим, осврћем се и све ми некако изгледа много тужније“.
Збогом Синиша, нека те вечно чувају анђели.
Аутор: Константин Млађеновић
Преузмите андроид апликацију.
