Председник САД Џон Фицџералд Кенеди убијен је у атентату пре шест деценија, 22. новембра 1963. године.
Крајем 1963. Кенеди је започео припрему нове кампање за председничке изборе 1964. То је подразумевало посебну посвећеност југу, имајући у виду да је у том делу САД све време имао битно нижи рејтинг него у другом деловима Сједињених Држава.
У Далас, у Тексасу, допутовао је у петак, 22. новембра. Током вожње улицама града био је жртва атентата. У отвореном аутомобилу налазили су се, поред председника Кенедија, и Џон Конели, гувернер Тексаса, као и њихове супруге Џеки и Нели.
Према резултатима истраге, испаљена су три пројектила. Један је ранио гувернера Конелија, два метка су погодила председника Кенедија. Атенатат се догодио у 12.30 сати по локалном времену. Пола сата доцније Џон Фицџералд Кенеди, 35 председник САД, проглашен је мртвим.
Неколико часова потом објављено је да је атентатор био Ли Харви Освалд. Џек Руби, власник ноћног клуба, познат по везама са мафијом, убио га је два дана потом, пред камерама, у полицијској станици, на опште запрепашћење. Руби је тада већ био неизлечиво болестан.
Линдон Џонсон који је као Кенедијев потпредседник постао председник САД образовао је тело које је требало да истражи атентат. Тако је образована Воренова комисија. То тело закључило је да је убица био Ли Харви Освалд, да је он делао сам, те да је тиме случај закључен.
Освалд је био необична, контроверзна, личност. Био је припадник војске САД, имао контакте са кубанским антикомунистичким емигрантима, да би исто тако показивао и симпатије за Кастра, можда и као провокатор. Извесно време боравио је у Совјетском Савезу, где се и оженио, да би се затим променивши поново ставове вратио у САД.
Уследила су небројена тумачења и најразличитије теорије о позадини атентата, што није престало до наших дана.
Шокантно убиство председника, оно што га је окруживало, гламурозна представа која је постојала о њему, општи контекст, довели су до обликовања својеврсног мита о личности Џона Фицџералда Кенедија. Како о његовој личности, тако и о његовом политичком учинку.
Мит о њему посебно је негован на левици, међу либералима, али и онима који су више лево на скали политичких идеја. Био је млад, наглашено модеран, деловао је витално, оптимистично, привлачно, обећавао је дубоке реформе, општи напредак, коначни крај институционалне сегрегације, чак и разоружање, забрану нуклеарних проба.
Џон Фицџералд Кенеди рођен је 29. маја 1917. у Бруклајну, Масачусетс, на источној обали САД. Отац, Џозеф Кенеди (1888 – 1969) био је врло успешан послован човек, творац великог богатства, политичар, дипломата. Имао је свега 25 када је постао директор локалне банке у Бостону. Показао се као врло вешт на том пољу. Главнина богатства породице, званично, потицала је од спретног берзанског пословања. Било је међутим и послова због којих су постојала сумњичења за везе са мафијом, примера ради, завидно учешће у индустрији алкохола одмах пошто је прохибиција формално укинута 1933. године.
Џон Кенеди је и са мајчине стране био изданак више генерација успешних политичара. Његови преци били су градоначелници, сенатори. Отац, Џозеф Кенеди био је амбасадор САД у Уједињеном Краљевству од марта 1938. до октобра 1940.
Оно међутим што је одређивало ту породицу била је чињеница да су били ирског порекла и чврсто опредељени римокатолици.
У време када је изабран на челно место САД, Џон Фицџералд Кенеди био је не само најмлађи изабрани председник, имао је 43 године, него је био и први римокатолик председник те земље. Традиционална друштвена елита САД све време је била строго протестантска и сам избор Кенедија у том смислу је био изненађујућ. Истина, победа је била врло тесна, добио је свега 118.000 гласова више од противкандидата Ричарда Никсона.
Џон Кенеди дипломирао је на Харварду. Он се заправо већ те 1940. прославио. Током завршне године студија написао је тезу „Умиривање у Минхену“, која је добила највише оцене. Рад је, прерађен, објављен под насловом „Зашто је Енглеска спавала“ (Wхy Енгланд Слепт) и готово одмах је постао бестселер.
Књига је тумачила узроке и последице Минхенског споразума 1938. којим су Британија и Француска препустиле Чехословачку нацистичкој Немачкој. Споразум је био покушај да се избегне ратни сукоб, иако кратковид и морално катастрофалан. У књизи Кенеди није критиковао Британију због чињенице да се прекасно определила за обуздавање нацистичке Немачке, него је напротив заступао тезу да пре напада на Пољску септембра 1939. то и није било могуће. У том смислу он је заправо био на трагу ставова оца Џозефа, ког је по свему судећи, председник Рузвелт повукао са позиције амбасадора у Лондону управо због извесног разумевања које је овај имао за тадашњу Немачку. Џозеф Кенеди је уосталом несумњиво био склон антисемитизму.
Џон Кенеди је међутим у књизи заступао став да је отпор нацистичкој Немачкој у то време постао неодложан. Књига је продата у 80.000 примерака у Британији и САД, што је Кенедија прославило.
Пошто су САД после Перл Харбура, децембра 1941, ушле у рат на страни Британије, Џон Кенеди се пријавио у војску. Иако слабашног здравља примљен је захваљујући породичним везама. Рањен је на Пацифику пошто је пловило на којем се налазио торпедовано. Успело му је притом да још једног саборца спасе. Из рата је изашао као високо одликован ратни херој. О том догађају, борбама, рањавању, седмодневном боравку на пацифичком острву без веза са америчким трупама, и коначно спасавању, снимљен је играни филм „ПТ 109“, у време док је Кенеди био председник.
Унутар породице Џон је избио у први план пошто је старији брат погинуо 1944. као ратни пилот.
Године 1952. изабран је у Сенат. Његов отац прокоментарисао је то речима: „Новцем који за то трошим, могао бих и свог шофера да прогурам кроз изборе“. Та кампања Џозефа Кенедија коштала је 500.000 долара. Венчао се наредне 1953. са Жаклином Џеки Бувије. Имали су четворо деце.
Јануара 1956. појавила се његова књига „Профили храбрости“. Дело је запажено, постало је такође бестселер. Наредне 1957. уследила је Пулицерова награда. Кенеди је био једини председник САД добитник тог престижног признања. Прави аутор је међутим вероватно био Тед Соренсен, његов саветник и писац говора.
Није му успело да 1956, избори номинацију за потпредседника. У наредној прилици 1960. године, посвећује се председничкој кампањи. Иако му прогнозе нису биле наклоњене, испоставило се да је његов лични шарм, или нека врста политичке харизме, претегла.
У бројним потоњим тумачењима истицано је да је вешт ТВ наступ био пресудан за победу. Полемика са републиканским противкандидатом Ричардом Никсоном, верује се, превагнула је у његову корист. Кенедијеви су углавном могли да рачунају на гласове римокатолика, свеукупно нешто преко 20 процената гласачког тела САД. Помогла му је, по свему судећи, подршка ратних ветерана, а онда и женског дела глашачког тела. Победа је међутим заиста била врло тесна.
Као председник тешко би се могао сматрати посебно успешним.
Катастрофа приликом инвазије на Кубу, априла 1961, у Заливу Свиња, или подизање Берлинског зида исте године, извесно нису били успеси. Постојала је вербална подршка новим социјалним мерама знаним као Нова граница, или најава антисегрегационих мера. Ништа од тога, међутим, није заиста спровео. Када је дошао на власт у Вијетнаму се налазило ни хиљаду Американаца, када је убијен било их бар десетоструко више. Страховито разорне ваздушне кампање у Индокини, посебно Лаосу, такође су одобрене у његово време. Притом, пошто је убијен, као један од мотива навођена је наводна намера повлачења из Вијетнама?!
Изјаве по којима је упамћен, попут „Ја сам Берлинац“, „Ореол светла стварно може просветлити свет“ па чак и „Не питај шта твоја земља може да учини за тебе, питај шта ти можеш да учиниш за њу“ данас мање више делују банално.
Међу његове велике успехе извесно спада Аполо програм, крунисан искрцавањем на Месец 1969. Исто тако, совјетско одустајање од инсталирања пројектила на Куби, октобра 1962.
Такође, успех је био Споразум о забрани нуклеарних проба, који су августа 1963. потписале Британија, Совјетски Савез и САД. Истина, најрадикалнији елементи у САД су и то доживели као попуштање комунистима.
Ваља поменути и да је подржавао процес деколонизације, низом мера. Подршка суверености Алжира, рецимо, била је један од разлога нескладних односа са Француском.
Трагична смрт довела је до његове идеализације. Стварност је међутим била сложенија. Примера ради, он који је постао нека врста иконичне личности левице заправо је био близак пријатељ и поштовалац сенатора Џозефа Макартија, знаменитог по инквизиторском прогањању осумњичених за склоност левим идејама.
Доживљаван као оличење младости и виталности, у стварности је био тешко болестан. Новинарска питања на ту тему одбацивао је одлучно као неоснована. Осим хроничне Адисонове болести пратили су га и други проблеми. Свакодневно је пио шаку лекова, њих чак 12. Брат Боби Кенеди, шалио се тим поводом да би инсект који би евентуално ујео Џона засигурно угинуо затрован хемијом.
Представљан као оличење породичног живота, Кенеди је заправо био актер низа афера, поред других и са Мерлин Монро.
Чињеница да су Белу кућу његовог времена описали као Камелот, дворац морално неупитног, митског краља Артура, делује заправо као неукусна шала.
Мора се, међутим, признати да је имао искрену намеру смиривања трке у наоружању, макар њених најтежих видова. У том смислу није немогуће да му је чињеница да се замерио моћницима из окриља војно индустријског комплекса унутар САД, одредила судбину.
Преузмите андроид апликацију.
