Уколико сте били дете у времену емитовања ових телевизијских садржаја, овај текст ће вас асоцирати на казне које су уследиле након што би родитељи схватили да сте покушали да добијете везу и учествујете у квизу.
Уколико сте били мало старији, сетићете се како сте самоуверено окретали број телефона видно изреволтирани како нико од људи који су позвали не може да каже три слова која недостају, погоди која је мистериозна реч у питању и освоји награду.
Убацујемо вас у временску машину и враћамо у време телевизије и фиксних телефона.
На екрану је често бивала насмејана водитељка, а поред ње налазио се пројектор на коме су постављене празне цртице и ваш задатак био је крајње једноставан, као ономад кад смо у основној школи играли игру „вешала“, да погодите да ли мистеризона реч у себи нема слово „А“?
Када бисте погодили прво слово, имали бисте право да наставите даље, све до момента у коме бисте рекли неко слово које мистериозна реч није садржала, а када бисте истрошили самогласнике настајо би прави пакао!
Људи који су најчешће добијали везу нису могли да повежу да је фамозно слово које фали у речи „СТО_АК“ заправо слово „М“ и покушавали су са словима „Р“, „З“, „Е“, као да су заборавили да речи „СТОРАК“, „СРОЗАК“ и „СТОЕАК“ у нашем језику уопште не постоје!
Та људска глупост нам је толико дизала тензију са друге стране малих екрана, да смо све чешће окретали крупно исписан број на дну екрана, не како бисмо освојили награду, већ како бисмо објаснили да је реч која се тражи „СТОМАК“.
Целокупној причи тензију би додавали водитељ или водитељка који би се ишчуђавали због тога што нико нема тачан одговор и константно понављали: „Ово је заиста јако једноставно, ево даћу вам малу помоћ, у мом имену се исто налази то слово!“
Цена позива је била „шишање“. Не смем да се фрљам са цифрама јер се не сећам најбоље, али знам да је мајку коштало тачно толико да мене једном кошта добрих батина.
Награде које су делили биле су скромне, таман толике да покрију телефонске трошкове које сте направили док сте покушали да докажете свету да сте паметни.
Једном сам чак добила неки „кућни биоскоп“. То је био изум тадашњег времена и сви су желели да га имају – заправо обичан DVD плејер али са сетом звучника.
Морали смо по њега у Београд. Док смо финансирали трошкове пута, храну и неколико сати тамо, када смо већ „отпутовали“ тако далеко (тада Београд није био на пола сата као данас због воза, већ је одлазак у метрополу био планирани догађај за нас децу из равнице) изашло нас је једнако новца као да смо га пазарили у некој од наших продавница.
Разуме се, након што смо га донели кући, био је занимљив свега два дана након чега га нико није укључивао, али је увек био ту да подсети на нашу велику победу.
Мали корак за човечанство, велики за нас. Победили смо у квизу. Еј!
Као деца у том периоду, страшно смо волели да доказујемо како смо паметни, мада би нас то понекад коштало када би родитељи за наша доказивања морали да издвоје пуно ондашњих марака.
Ипак нашао би се међу наивнима и по који родитељ, који би, знајући да је намештено, ипак покушао да добије везу, ослањајући се на онај барем 1% вере да можда постоји шанса.
Многи ће данас рећи да никада нису позвали ове бројеве. Признати да сте се играли у оваквим квизовима једнако је срамоти тинејџера који улази у одељење и говори да има вашке (биће исмејан и избегаван разуме се – јер деца су сурова).
Ипак, нису само деца сурова, већ и људи. Због тога ће мало њих признати за своје покушаје освајања малих кућних апарата путем фиксног телефона.
У већини случајева је све било намештено. Поделили су само понекад понешто како би могли да усликају добитнике и учине игру релевантнијом (сетите се мог “кућног биоскопа“).
Покушали сте, шта сад, били сте млади!
У сваком случају, колико год вас ова временска машина вратила у прошлост и пробудила вам неки осећај срамоте, сетите се, увек има горих! Макар нисте од оних који су звали Милана Тарота да им телефонски даје савет како да реше свој љубавни живот успомоћ wc шоље и мајонеза, а било је и таквих.
Д.У.
Преузмите андроид апликацију.