Тркање мотоциклима на јавним путевима – лудост или храброст? Ако питате Британце са Острва Мен – ни једно ни друго, већ традиција и љубав. „Туристички трофеј Острва Мен“ је спектакуларна, али и веома опасна трка.
Острво Мен налази се у Ирском мору, између Велике Британије и Северне Ирске. У питању је британски крунски посед који насељава тек нешто више од 80 хиљада људи. Неки га знају као порески рај, а неки као место где не постоје ограничења на неким путевима, тачније морате возити „примерено и безбедно“.
У питању је, такође, дом мотоциклистичке трке која ности титулу најсмртоносније на свету. Одржава се од почетка прошлог века, а до сада је однела 151 живот. Како?
У питању је круг око острва. Користе се путеви који нису предвиђени за тркање или брзу вожњу, а брзине мотоцикала на том асфалту неретко достижу 340км/ч. Понека раскрсница заштити се оградама, балама сена или нечим симболичним, али правих безбедносних мера нема. Просто, не може ни да их буде.
Ивичњаци, сужења, скокови, земља на путу, саобраћајни знакови, бетонске ограде, литице, одрони, куће… Све то садржи рута којом се вози популарна трка, а уклањање или измена тих фактора не долази у обзир, у томе и јесте чар.
Па, који су изазови тркања у урбаној средини која није предвиђена за тако нешто?
Изазов је преживети. Просечно на овој трци живот изгуби чак четири возача, док је најтрагичнија била трка 1970. године када је тај број био шест. Простора за грешку нема.
Ако мислите да се само возачи излажу животној опасности, грешите. Још једна, за неке врлина, а за неке мана трке на Острву јесте близина саме публике стази. Као што је речено, често се надомак пута налазе бетонске или обичне ограде, капије и дворишта, а готово увек на огради „висе“ гледаоци.
Фотографи се такође не стиде да ставе свој живот на линију зарад сјајне фотографије. Увек постоји питање, колико близу можете да приђете? Када видите сва та лица поређана покрај пута, помислили бисте да ће туда проћи бициклистичка трка или некакав маратон, а онда би вас вероватно изненадио пројектил на два точка који лети преко 300 на сат.
Ако се питате чему све то, одговор је традиција, љубав и адреналин без којих многи не би знали шта ће.
Све је почело 1905. године када јавност није пуно марила за безбедност возача, како у аутомобилизму, тако и у мотоциклизму. Испрва је вожено по принципу најбржег круга на стази, а касније је догађај прерастао у класичну трку. Возачи су тада, као и сад, били жељни доказивања, изазова и адреналина, а публика спектакла, па никоме није било битно ризично окружење.
Сама рута стазе у почетку се мењала, али је стаза дефинисана 1907. а назив трке постао је „Туристички трофеј Острва Мен“ (Isle of Man Tourist Trophy). Да у питању није типична стаза говори и чињеница да је дужина круга чак 61 километар, а рекорд стазе држи Питер Хикман који је круг завршио за 16 минута и 42 секунде.
Његова просечна брзина у том кругу износила је 217 километара на час. Запамтите, реч је о „обичним“ путевима.
То значи да би Мекгинис од центра Новог Сада до Сремске Митровице стигао за 13, а до Шапца за нешто мање од 20 минута, користећи сличан тип путева.
Трке на Острву Мен одржаване су на годишњем нивоу. Крај маја и почетак јуна најчешће је термин трка свих категорија које се такмиче, а има их укупно седам. Такмичење се не одржава само у току ратног стања, а трке су отказане и прошле и ове године због пандемије. Велики повратак очекује се 2022. године када ће се на добро познатој стази возити 101. пут.
Раније је острвска трка била саставни део неких шампионата и вожена је као једна од многих у сезони. У модерно време, када је безбедност у свим спортовима прва тачка дневног реда, добила је потпуно нови значај.
Није битан шампионат, бодовање или било шта слично, већ ко је победник. У свету мотоциклизма успостављен је такав систем вредности да се победа на Острву Мен разликује од победе на било којој другој стази, или освајања било каквог шампионата.
Неважно је да ли сте остварени у неком другом такмичењу или не, колико имате титула или било каквих трофеја – ако тријумфујете на Острву, ви сте на врху мотоциклизма, бар за ту годину.
Ипак, ова трка од 1949. па до 1976. године налазила се у МотоГП календару. Мотоцикли „краљевске класе“ такмичили су се на овом месту у оквиру редовног распореда, а најтрофејнији су били легендарни Мајк Хејлвуд са 12, и Ђакомо Агостини са 10 победа.
Седамдесетих година јачала је свест о безбедности и професионализму у мото тркама, па је све више возача изразило жељу да се не такмичи на поменутом месту. Замена је дошла у виду Велике награде Британије на стази Силверстон.
Ако погледате како изгледа борба за позицију на овом месту, постаје јасно да безбедност одавно није урачунљив фактор на острвској стази. Просто је незамисливо гледати Марка Маркеза и Валентина Росија у оваквој ситуацији.
Данас „Туристички трофеј Острва Мен“ и званично није део ниједног шампионата, води се као потпуно самосталан догађај. Највише победа у историји трке је остварио Џои Данлоп, чак 26, а свој живот изгубио је у трци, којој га је и посветио. Прича породице Данлоп је славна, али и трагична. Поред њега, живот на стази су изгубили и његов брат Роберт, и Робертов син Вилијам.
То би био савршен разлог да његов син не жели ни да приђе овој стази, али на Острву Мен се такмичи друга врста људи. Мајкл Данлоп учествује на трци сваке године. Не само да учествује, већ је први човек који је на острву одвезао круг испод 17 минута, а неколико пута био је и победник.
За породицу Данлоп је ова трка начин живота, а Џои Данлоп, који ће на свом мотоциклу вечно надгледати Острво Мен, имао је прилично једноставно објашњење за начин вожње на овом месту:
„Док возите видите сиву мутну површину и зелену мутну површину. Покушајте да останете на сивој.“
Када имате мотоциклисте који „сеоским“ путевима иду просечно изнад 200 на сат и круг дугачак чак 61 километар, онда је „логичан“ потез да за њима возе и лекари. Медицинска подршка има своје мотоцикле и кружи стазом заједно са такмичарима, често и идентичним брзинама.
То значи да није лако наћи медицинско особље за овакав догађај. Потребно вам је велико знање и искуство у раду са озбиљним повредама, а исто тако морате знати како да оборите мотоцикл у кривини при сулудим брзинама. Ипак, појединци таквих вештина увек се нађу, а већином су бивши учесници баш ове трке.
Однос МотоГП света са ТТ Острва Мен је веома специфичан. Иако је некада била део светског шампионата, сада би тркање на овој стази било недопустиво. Многе професионалне тркачке стазе не задовољавају безбедносне захтеве Мото Гран Прија, а улична стаза светлосним годинама је удаљена од тога. Док се возачи међусобно поштују без икаквог потцењивања, са навијачима често није тако.
Постоји део љубитеља трке на Острву Мен који сматра да је данашњи МотоГП превише безбедан и „мекан“. Гледајући фаталне несреће на острвским улицама „огуглали“ су на много горе ствари од отклизавања Марка Маркеза у шљунак. Истина јесте да је МотоГП много безбеднији, али далеко од тога да је то основ за потцењивање.
Такође је истина да „Туристички трофеј Острва Мен“ не возе обични мотоциклисти, а ни професионални возачи који долазе да „одраде“ трку.
То су ловци на адреналин, и то онај највећег интензитета. Шампион сте чим кренете са линије старта. Седамнаест минута борбе са другим возачима, сопственим мотоциклом, убрзањем, гравитацијом, инерцијом и свим осталим силама које не желе да вам дозволе да завршите тај круг. Ако направите и најмању грешку, ваш круг је завршен, а често и живот. А ако прођете кроз циљ, чека вас још пет понављања истог.
Укупно шест кругова, за неког кругови пакла, а за неког моменти за које се живи из године у годину, од трке до трке.
Аутор: Лазар Савић
