Два зелена острва окупана Атлантиком и тик до екватора, Сао Томе и Принсипе, чине истоимену микро државу у западној Африци.
Овај тајанствени архипелаг у Гвинејском заливу налази се на око 250 km од копна. Сао Томе и Принципе друга је најмања држава афричког континента, одмах иза далеко популарнијих Сејшела, којима иначе може да парира када су природне лепоте у питању.
Сао Томе и Принсипе је земља помало заустављена у времену и широј популацији готово непозната. Иако постоје назнаке економског напретка, питање је да ли ће овај архипелаг икада ухватити корак са развијенијим афричким острвским државама.
Некада колонија и дом робовима које су Португалци доводили да раде на плантажама кафе, Сао Томе и Принсипе се ослободио петовековне португалске владавине тек 1975. године, а званични језик на острвима је португалски. Данас је то слободна земља, али са бременом својих несрећних историјских околности.
И поред плажа нестварне лепоте, аутентичних прашума и импозантхих колонијалних грађевина, са свега тридесетак хиљада посетилаца годишње (углавном из Португала), Сао Томе и Принсипе се још увек се није изборио за своје место на туристичкој мапи света. Баш зато, ово је идеална дестинација за праве авантуристе.
Од чега се састоји архипелаг?
Само острво Сао Томе, са истоименим главним градом, је са својих 850 квадратних километара веће од два главна острва архипелага. Трећину острву захвата национални парк Обо.
На острву постоји око 200 km путева који повезују главни град са осталим „градовима”. Градови под наводницима, будући да тако изгледају само на мапи
У реалности, ова насељена места се своде на прашњаву главну улицу, бараке са лименим крововима, по једном сијалицом и без текуће воде. У главном граду пак могу се пронаћи цивилизацијске тековине модерног света – супермаркет, банкомат, зграда, хотел, ресторан, семафор.
О квалитету путева говори чињеница да се 70 km између главног града на истоку, до градића Порто Алегре на југу острва, прелази за два сата. Иако ово не звучи обећавајуће, на Сао Томеу итекако има шта да се види.
Острво Принципе је још мање, непроходније и још зеленије од (такође зеленог) Сао Томеа. Његову читаву јужну половину прогутала је кишна шума, заштићена еколошка зона.
Малобројни путеви који воде кроз папрат и друго растиње се прелазе искључиво у специјализованим возилима која могу да се крећу кроз дубоко блато.
Главни „град”, Санто Антонио, има тек око 3000 становника, стадион са трибином од три степеника, цркву и управну зграду. Нема радње са магнетима за фрижидер. Нема хипстерских кафића са авокадо сендвичима и смутијима. Нема тук-тукова. Нема банкомата.
Иако се Принсипе не може похвалити инфраструктурама, малобројним туристима је обезбеђен угођај са шест звездица.
Број хотела на острву броји се на прсте једне руке, али сви располажу пустим рајским плажама оивиченим високим палмама и својим парченцетом топлог Атлантика, што Принсипе чини идеалном сценографијом за одмор из снова.
С обзиром да је сигнал за мобилни углавном врло слаб, Принсипе је права локација и за дигитални детокс.
Ту је и Иљеу даш Ролаш, острвце са две стотине становника које припада архипелагу, а до ког вози бродић. Оно је специфично по томе што се налази на самом екватору – линија нултог меридијана пролази кроз 13 земаља, а Сао Томе је једна од њих.
Ако одлучите да посетите острвце Рољаш, моћи ћете дакле да једном ногом стојите на јужној, а другом на северној хемисфери.
Осим ових острва, Сао Томеу припадају још 18 ненастањених мањих острва.
Најпознатије од њих свакако је Бомбом, на ком се налази истоимени луксузни ресорт са припадајућим рајским плажама.
За туристе, авантуристе и љубитеље кафе
Сао Томе и Принсипе нуди потпуно нетакнуту природу с прашумом „на изволте”, а да је притом прилично безбедно место за туристе, што је ретка комбинација.
Довољно је бити тек минимално опрезан, будући да ситног криминала нема много, а тежих преступа још мање. У главном граду понеки мангуп можда ће вас у пролазу питати да му дате пар патика, али их неће узети на силу.
Маларије је готово искорењена, а ниједна вакцина није обавезна.
На Сао Томеу визије „нетакнуте природе” формиране на основу уређених европских националних паркова за које се деле лепе брошуре, изгубе сваки смисао.
У национални парк Обо који прекрива острво Сао Томе с јужне стране, не улази се без водича који мачетом крчи пут, а углавном га не посети више од пар људи дневно – у сезони.
Иако је Обо заштићена зона која се може посетити, ништа није урађено када су у питању инфраструктуре парка. Нема обележених путања, нема контроле улаза, а о толалетима или кантама за смеће да не говоримо. Стазе не само да су неутабане, него су често и непостојеће, а вегетација је бујна како то само у прашуми уме да буде.
Осим папагаја, орхидеја и мајмуна у свом природном станишту овде „уз мало среће”, како каже водич, можете наићи и на црну, изузетно отровну змију („cobrа-preta”). Локалци кажу да није ни најмање агресивна, те да само треба да је пропустите да прође куда је кренула и све ће бити у реду. Локални водичи се обрадују кад је виде.
За оне мање склоне авантурама, постоје и другачије могућности јединственог контакта са природом, као што је посета плажи Жале, где женке џиновских корњача полажу јаја, што је прави спекталк природе.
Постоје организације које се брину да што више младунаца пређе кратак али пасан пут до воде кад се роди, а статистике кажу да без помоћи биолога тек једна од хиљаду беба корњача преживи своје прве дане живота.
Острва су, осим тога, идеална за хедонистички одмор на плажама са златним песком и у колонијалним хацијендама које су претворене у смештајне јединице.
Најбоље у свему томе је што на Сао Томеу нема гужве, плаже су углавном пусте, а у ресортима се чује само шум таласа и цвркут птица. Ужитак употпуњује свежа храна, која на тањир стиже директно из океана.
Већина ресторана има своје пецароше, а на менију је оно што се тог јутра улови; хоботнице, сипе и разне врсте рибе. Служе се гриловане, уз печену банану.
Десерт је воће које расте свуда около – поред банана, којих има седам врста, ананас, манго и папаја су (за нас) најнеегзотичније воћке на острвима.
А ако се икако деси да вам плажа досади, осим хајка по џунгли, на Сао Томеу можете пецати, ронити, сурфати или посматрати делфине, китове и летеће рибе.
У земљи која је некада била међу највећим извозницима какаа и кафе данас можете попити кафу врхунског квалитета на метар од гране са које је убрана и пробати сиров какао, све то док обилазите „росе” (roçаs), плантаже на којима су радили и живели робови са велелепним хацијендама португалских газда.
Разговор пречи од кашњења
Један од драгуља острва је и њихово локално становништво чији је животни мото „Leve, leve”, у преводу са португалског „само лагано” или „опуштено”.
Они неће журити ни по пљуску, тешко да ће их ишта изнервирати, а тешко и да ће било где стићи на време. Ово последње, убрзо се види, није зато што су неодговорни, већ зато што им је искрен разговор много важнији од тога да ли ће негде закаснити.
Кад је прича са суседом, пријатељем, па и пролазником у току, на Сао Томеу, кажу, не гледају на сат. За разговор су посебно расположени локалци из рибарских села.
Док кроз прашњаве улице и плажу трче деца, прасићи и кокошке, старији једва дочекају да им се укаже прилика за разговор са туристима.
Ненаметљиви су а у исто време присни, насмејани, отворени и поделиће са незнанцима драгоцене приче без да траже било шта за узврат. О моменту када су, после много одрицања, саградили своју бараку. О дану када су дете послали на студије. О отпору и снази, малим очекивањима и великим надама.
Ови људи, листом потомци робова, срећни су јер су слободни. Посетите ли Сао Томе и Принсипе, постоји реална могућност да вас заразе – својим добрим расположењем и ведрим духом.
Аутор текста: Н. Кошта
