Sinoć je u Novosadskom šahovskom klubu, koji naredne godine obeležava stogodišnjicu svoga postojanja, u Pašićevoj 26, odigrana šahovska simultanka sa najmlađim talentima i nekolikim pesnicima mlađe generacije, a u programu jubilarnog 50. Brankovog kola pod nazivom „Ao, Sremče, gujo ljuta, svaki junak po sto puta.“
„Šah je za mene umetnost, živeo sam između šaha i muzike.“ (Vasja Smislov, bivši prvak sveta)
Ovo je 33. šahovski pesnički turnir na Brankovom kolu.
Igralo se na dvadeset šahovskih tabli protiv MIlana Gagića, aktuelnog omladinskog prvaka Srbije (nakon četvrt veka prvak države ponovo iz Novog Sada) i Željka Medara, FIDE majstora, poznatog šahovskog pedagoga, preko dve decenije saradnika Brankovog kola i sudije na pesničkim turnirima i Sremskim Karlovcima i na Stražilovu.
Oba „ljuta“ protivnika, ipak nisu dobili sve partije, već su se dogodila po dva remija sa svakim profesionalnim šahistom. Sa omladinskim prvakom Srbije, Milanom Gagićem, remizirali su Teodora Jauković i domaćin Brankovog kola, a sa FIDE majstorom Željkom Medarom, Miloš Pasula i Milan Stanković.
Predsednik Brankovog kola, Nenad Grujičić, „pobednicima“ koji su remizirali sa profesionalcima u šahu uručio je komplet pesničkih knjiga ovenčanih ovogodišnjom nagradom „Stražilovo“ poželevši im da u njima otkriju one stihove koji će ih još više ojačati i motivisati za napredovanje u šahu, doneti velike rezultate i nove uspehe. Šahistima Medaru i Gagiću, i Teodori Jauković, pripala i knjiga „Sremskokarlovačke tercine“, s nadahnutom posvetom autora.
A onda je domaćin Brankovoga kola ponešto ispričao mladim šahistima povodom trideset tri godina održavanja pesničkog turnira na festivalu poezije i kulture (što je po dužini trajanja jedinstven poduhvat u svetu), i ove neobične i radosne simultanke na jubilarnom 50. Brankovom kolu.
Daleke 1849. godine, 2. aprila, u Zemunu, mladi književnik Jovan Đorđević zatekao je svoga vrsnika Branka Radičevića kako igra šah, i tim povodom zapisao: „Šaha je igrao vrlo vešto i vrlo je brzo pokretao figure.“
To je onaj Jovan Đorđević koji je osnovao Srpsko narodno pozorište, autor teksta himne Bože pravde. Ovaj njegov zapis o Branku odgovor je za mnoge koji nas pitaju zašto smo šahovski turnir uvrstili u programe pesničkoga Brankovog kola.
U Zemunu sam se bio zadesio pre petnaest godina na jednokratnom umetničko-novinarskom šahovskom turniru gde je, kao počasni gost, igrao Svetozar Gligorić, stari Zemunac, naš čuveni velemajstor. Pomenuh mu tu zemunsku Đorđevićevu rečenicu o Branku i šahu, a on se jako izneadi i obradova.
Odmah reče da nije znao za taj podatak. Usput mi se poverio da, iako u odmaklim godinama, prešao osamdesetu, upisao se na Muzičku akademiju, rešio da se bavi komponovanjem. Gligorić je preminuo 2012. godine, a neki dan pročitah da je neka važna šahovska svečanost otvorena jednom njegovom muzičkom kompozicijom.
Već trideset tri godine, u kontinuitetu, traje pesnički brzopotezni šahovski turnir na Brankovom kolu. Neki su pokušali da nas kopiraju, i ovde i u svetu, ili su čak pre nas organizovali sličan pesnički turnir, ali to je trajalo kratko, nigde nije zaživelo kao na Brankovom kolu.
Pesnički turnir je jedan od najupečatljivijih naših programskih kontinuiteta, nešto što se nikad nije prekidalo otkako se zasnovalo. Kao na primer i na Brankovom kolu: Svečano uručenje naših nagrada, Stražilovki miting poezije, Hrišćanske teme, Filozofski simpozijum…
Smatra se da se šah pojavio pre više od dve hiljade godina, neki idu i dublje u prošlost. U suštini se ne zna kad je tačno nastao. Pod imenom čaturanga nalazi se u Indiji i širi na Persiju, gde u šestom veku uzima novo ime – šatrandž, koje ishodi iz imena kralj na persijskom. Kalif Al-Mamun je rekao: „Čudno je da ja koji vladam svetom od Indije na istoku do Andaluzije na zapadu, ne mogu da savladam 32 figure na malom prostoru šahovske table.“
Posle arapskog osvajanja Sevilje 712. godine, šatrandž je zakoračio u Evropu, da bi se od 10. do 12. veka iz Španije i Italije, pod imenom šah, proširio na evropske zemlje i – ceo svet. Volter je napisao: „Od svih igara šah zaslužuje najveću počast ljudskog uma.“
Šah je nadahnjivao velike duhove i davao im motivaciju i nadahnuće za stvaralaštvo: Hajam, Aligijeri, Bokačo, Džoser, Rable, Servantes, Volter, Didro, Gete, Puškin, Radičević, Balzak, Po, Tolstoj, Vajld, Niče, Valeri, Apoliner, Džojs, Eliot, Pasternak, Andrić, Crnjanski, Krleža, Breht, Nabokov, Borhes, Margaret Jursenar, Beket, Jonesko, Kortasar, Vesna Parun, Markes, Pavić, Kundera, Eko, Kiš i drugi.
Na prvom pesničkom brzopoteznom šahovskom turniru, pod nazivom Pesnici vole šah, u petak, 9. septembra, 1988. godine, u Sportskom i poslovnom centru „Vojvodina“ – Šahovski plato, na prvom spratu, na spisku su bila ova pesnička imena: Goran Babić, Abdulah Sidran, Ranko Risojević, Todor Terzić, Radomir Mićunović, Stevan Tontić, Vujica Rešin Tucić, Marko Vešović, Boro Radaković, Risto Jačev, Želidrag Nikčević, Joan Flora, Miroslav Cera Mihjalović, Mihal Ramač, Radomir Uljarević, Lazar Bojanović, Milorad Crnjanin, Selimir Radulović, Slobodan Bilkić i Milan Pletel. Prvi sudija na Brankovom kolu bio je Dušan Bućan, ugledni šahovski novinar u Dnevniku i poetski boem.
U čast šaha i predstojeće Šahovske olimpijade premijerno su pročitane pesme: Stevan Tontić („Balada o kralju“), Goran Babić („18 kraljica“), Ranko Risojević („Sveopšti šah“), Boško Ivkov, kao posmatrač („Pesnici-šahisti – kibicerska“) i sudija Dušan Bućan („Bivše figure“). Milenko Stojičić sastavio je značajnu antologiju pesama o šahu, od pamtiveka do početka 21. veka.
Kao aforističar, Vladimir Jovićević Jov priključio se turniru na 24. Brankovom kolu 1995. godine i neprekidno dolazio ostavljajući izuzetno upečatljiv trag. Na turnire su povremeno stizali Ljubivoje Ršumović, Rade Brankov, Milan Mladenović, Branislav Petrović, Vaso Milinčević Radoslav Zlatanović, Dušan Govedarica, Vladimir Jagličić, Zoran Božović, Raša Popov, Predrag Bjelošević, Jovan Popov, Selim Arnaut, Bećir Vuković, Jovo Vojnović, Nada Popov, Rihard Pitras, Dragomir Šoškić, Kosta Duvnjak, Vladislav Radaković, Milan Đaković, Radomir D. Mitrić i drugi, koji su igrali povremeno, ili samo jednom-dvaput, uvidevši izuzetnu snagu većine pesnika-šahista.
Neke je, pak, u vreme održavanja Brankovoga kola put vodio u dugom pravcu. Bili su par puta najavljivani, i mnogo želeli da igraju, raspitivali se i obećavali, Momo Kapor, Brana Crnčević i Milovan Vitezović, međutim uvek bi im se nešto isprečilo da dođu. Gubili su nedolaskom, znali su to, ali život je čudo.
S početka dvadesetog prvog veka priključili su se pojedini satiričari i aforističari, novi pesnici, profesori i slikari. Igrali su i Petar Lazić, Ranko Guzina, Dragutin Minić Karlo, Drago Tešević, Dimitrije Panfilov, Marija Stojanović, Miloš Lasković, Pero Glavanović, Velibor Vujović, Zoran Miladinović, Pavle Nišavić, Vladimir Knežević, Milovan Dragić, Milan Mihajlović, Mileta Cicović, Ljubiša Stojilković, Nikola Rausavljević Rastko Lončar.
Dva godine posle održavanja prvog turnira, a mesec-dva pre početka, ni manje ni više, svetske Šahovske olimpijade u Novom Sadu (1990), s obzirom da je Novosadska banka bila i naš generalni sponzor, pripremili smo adekvatna priznanja. Naime, Banka je naručila, pa i za naš šahovski pesnički turnir odvojila tri medalje Šahovske olimpijade (zlato, srebro, bronza). O, kolika radost među pesnicima-šahistima!
Prve medalje su osvojili Dragoslav Andrić, Želidrag Nikčević i Radomir Mićunović, koji su, inače, uz Vladimira Jovićevića Jova i Samira Sadikovića najčešće osvajali turnir. Kasnije i Slobodan Terzić, urednik RTS-a, i poneki od aforističara, Mileta Cicović, Zoran Miladinović i Milan Mihajlović.
Na pesničkim brzopoteznim šahovskim turnirima Brankovoga kola, prvi sudija bio je Dušan Bućan, poeta šaha, banijskog prekla, čuveni novinar Dnevnika, urednik šahovske rubrike, zaljubljenik u ovu drevnu igru i umetnost. I pesnik, pisao je pesme o šahu. Govorio da magija šezdeset četvrtog polja rađa šezdeset peto.
Stvarao je prijatnu atmosferu kao zaljubljenik u šah, u pesnike i poeziju, kao neko ko je svoj života zaista posvetio šahu. Imao je neuobičajno veliku bradu, ličio na vladiku, krupne oči, naočare, uvek posvećen dogovoru, odgovoran i tačan, rečju – pravi čovek za Brankovo kolo
Nakon Bućanove smrti 2005, godine, zamenio ga je sin Vladimir, po ocu takođe tragalac i boem, poznavalac umetnosti, vredan. Kroz vreme, sudije na Brankovom kolu bili su i Ljubica Živković, Trajče Kostovski, Ramo Mujagić, Krasoje Notaroš i Željko Medar. Pesnici i pisci igraju uz šahovske satove, iznajmljene iz Šahovskog kluba Novi Sad.
Partije traju pet plus pet minuta. To je brzopotezni turnir, takozvani cuger. Možeš, dakle, da izgubiš i na vreme, ako ti prvom padne zastavica na časovniku.
Obično se igra na desetak tabli, oko dvedesetak igrača. Ako je manje igrača prisutno, igra se dvokružno. Po završetku turnira, po tradiciji, zajednički ručak, Brankovo kolo časti – uz karlovačko vino.
Od početka, na turniru postoje nagrade. Pobednik je, rekoh, dobijao zlatni dukat Novosadske banke. Međutim, nestankom ove banke, nestao je i sponzor. Erste banka iz Beča preuzela je, bolje reći progutala našu banku. Pokušali smo nastaviti saradnju, ali oni su odbijali. Nije pomagalo ni to što sam im istakao da se Branko Radičević školovao u njihovom Beču, tamo umro, ležao u austrijskoj zemlji tri decenije.
Pa sam pomenuo čuveni prenos Brankovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo, kao veliki kulturni događaj u Evropi toga vremena.
Ništa nije pomagalo, neka režirana birokratska hladnoća i tuđe nerazumevanje naših duša i života. Shvatio sam da je to neka vrsta okupatorske logike, da oni ne žele da podržavaju našu kulturu, pogotovo ne tako veliko ime srpske poezije, kao što je Branko. U razgovoru s njima osetio sam neku mučninu, isprečen zid koji je sa zadatkom instaliran u zemlji Srbiji. A onda sam se setio jednog Jovovog šahorizma pa u ime Brankovoga kola, zalupivši vrata tenkovskoj banci iz Vijene, okrenuo leđa za sva vremena: Ne budi pion, ako si već figura.
Ustalila se nova prva nagrada – komplet svežih knjiga Brankovog kola (pokretanjem naše izdavačke delatnosti 1993) ili komplet karlovačkih vina, u kutiji od šest flaša, ponekad i dvanaest.
Oko vina naročito je postalo živo 1992. godine kada obnovio Grožđebal u Karlovcima, pa bi najbolji pesnici-šahisti ustvari dobijali aktuelna pobednička vina sa ove čuvene narodne svetkovine u slavu vinove loze.
Treća nagrada bio je dvodnevni pansionski boravak u hotelu Boem, vlasnika Branka Ivanovića, veoma posvećenog saradnji oko turnira, i uopšte sa Brankovoim kolom, da nesebično pomogne – uvek tu.
Istina i mi smo njemu pomogli u karlovačkoj Opštini da dobije elitni prostor u centru, upravo sa argumentima da će se tu odvijati poneki naši programi, što je podržala i Gordana Lončarević iz Opštine.
Za poslednje mesto na turniru, eh, večera uz tamburaše u Boemu sa nekom od slavnih umetnica ili umetnika na Brankovom kolu. Ova poslednja nagrada nikad nije realizovana, više je bila vic, da se na samom otvaranju turnira, uz objašnjenje pravila igre u cugeru (da li se jede ili ne jede kralj) i nabrajanje nagrada, malo zasladi atmosfera i veselo krene u ozbiljne šahovske odiseje i pustolovine u slavnim Sremskim Karlovcima.
Oko prve i druge nagrade, šahisti su se sa posebnim motivom borili i taktizovali, pa ponekad čak i naštimavali, dogovarali, ako je to bilo izgledno (na primer ako je neko već dva puta dobio komplet knjiga ili vina, pa bi se to zamenjivalo jedno drugim). No, kad se sve sabere, juriš na kutiju karlovačkig vina bio je oficirski žestok, na život i smrt.
Jednom prilikom, pre dve decenije, promovisali smo knjigu Mihajla Mihaljčišina, Rekli su o šahu (Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske, Banjaluka, 2002).
Tom prilikom čule su se i mogle pročitati i ove misli: Život je kao šahovska partija (Servantes); Šahovska igra je gvozdena provera duha (Gete); Pozitivan način razmišljanja u životu može da se stekne igranjem šaha (Bendžamin Franklin).
A sami šahisti, oni najveći kazali su i ovo: Tajna šaha se sastoji u tome da nikad ne povučeš potez dok ne shvatiš poziciju (Fišer); Nije moguće početi jak napad ukoliko ne kontrolišemo bar dva centralna polja, a ponekad su čak tri potrebna (Kapablanka); Uvek sam pomalo sažaljevao čoveka koji ne zna šta je šah… jer šah kao ljubav, kao muzika, ima moć da ljude čini srećnima (Tartakover); Šah je nauka, umetnost i igra (Najdorf); Šah je borba sa samim sobom (Gligorić); Šah je za mene umetnost, živeo sam između šaha i muzike (Smislov); Mnogi danas suviše dobro znaju ne samo šahovsku tablicu množenja, već i šahovske algoritme, i zato, došlo je vreme da treba dokazivati da su dva i dva pet (Talj).
Za više kulturnih dešavanja kliknite na link
Preuzmite android aplikaciju.
