Родољубље Светозара Милетића оставило је неизбрисив траг у српској историји, а поготово у Новом Саду.
Тако је! Након што је довршио право и положио докторат, Милетић је у Темишвару положио и адвокатски испит, који је учинио да се по свом образовању уздигне високо изнад својих сународника.
Овај свестран и, надасве, перспективан младић, одлучио је да своје знање и вештине поклони Новом Саду, те се населио у њему и одатле водио све оне снажне политичке битке које данас, заправо, представљају чврсте темеље актуелне политике.
Међутим, у периоду у којем је Светозар Милетић живео се пред Српском Војводином, проглашеном на Мајској скупштини за коју се Милетић залагао до својих последњих атома снаге, није налазила светла будућност.
Када је, на послетку, формално укинута, Срби из Војводине су били у паници огромних размера. Тој неизвесности највише је доприносио страх од тога шта долази након што се изгуби одређена аутономија коју смо добијали од Аустроугарске.
Управо ови моменти у српској историји били су пресудни у животу младог политичара! Страх је изродио јунака!
Притиснут са свих страна егзистенцијалним и политичким питањима за свој народ, млади Милетић добио је инспирацију да постане носилац једне идеје, програма и на крају, звезде водиље ка бољој будућности, какву је сматрао да његов народ заслужује.
Врстан говорник, латио се пера и отпочео своју публицистичку каријеру чланком у “Српском дневнику“ где је позивао и охрабривао свој народ на нову борбу!
Овај чланак путовао је широм Србије, а чак је и превазишао њене границе, те стигао до Немачке и Угарске, а данас се управо он сматра почетком напорног Милетићевог залагања за српску политику.
Улагао је све своје напоре како би развио квалитетан политички живот на релацији између Беча и Пеште, неуморно се борио као народни посланик, а у марту 1861. године, са својих 35 година, постављен је на функцију градоначелника Новог Сада.
Можете ли замислити колико је значајно било бити носилац ове велике титуле у оно време? Можете ли замислити колико је поверења народа потребно да бисте били једина особа која је два пута проглашена за градоначелника?
Поготово када се на месту градоначелника никада пре вас није нашао нико млађи, или још важније, нико ко је Србин.
Обављање своје функције одмах је започео укидањем немачке реалке и поглашавањем српског језика званичним, због чега је из Пеште недуго затим стигла наредба о хитној суспензији са места градоначелника.
Дакле, слобода коју смо имали протезала се само онолико колико је одговарало другима, а Милетићево велико родољубље упорно је искакало из раније задатих оквира.
Ипак, задојен љубављу према својим коренима и пун политичких идеја и амбиција, Светозар Милетић 1861. оснива своју политичку странку око које окупља праву интелектуалну елиту ондашњег времена.
Српска народна слободоумна странка заступала је идеје либералних грађана, а бавила се како националном, тако и грађанском политиком.
У борби за своје политичке идеале, Милетић је имао своју десну руку. Ви ћете сада помислити да му је то можда била супруга, дете, или неки сарадник, али заправо се ради о његовом литерарном чеду преко којег је јасно слао своје ставове “целом свету“.
Лист “Застава“ основао је још као посланик у Пешти, али га је касније додатно развијао у Новом Саду.
Једноставно, Србија је тада вапила за једним независним народним листом!
Због политичких уверења, која је својим пропагандним способностима све више ширио по нашем народу, а која су се лепо “пелцовала“ и охрабривала Србе да све више значаја придају свом националном идентитету, уследило је Милетићево прво хапшење.
У затвору је боравио читавих годину дана 1870. године, што га је само оснажило као политичку фигуру.
Заправо, по изласку из затвора доживео је да му се певају песме, приређују манифестације, те да га људи доживљавају и славе као великог народног хероја.
Међутим, шест година касније, угарске власти поново су пустиле своје пипке, али је овога пута, иако невин, велики политичар осуђен на чак шест година затвора.
Малтретиран, како физички, тако и психички, почео је озбиљно да се разбољева, али је посебан ударац на његово стање и дух задао његов сарадник Миша Димитријевић, који је за време Милетићевог ропства потпуно променио уредничку политику “Заставе“.
Светозар Милетић, на молбе његове ћерке Милице, на крају је добио помиловање од аустроугарског цара, међутим, из притвора и услед свих недаћа које су га снашле изашао је сломљеног духа.
Из списа срспског књижевника Лазара Томановића можемо видети да се о Милетићу говорило са тугом у гласу: “При изласку из затвора, са 54 године, изгледао је као старац од 70 година…“
Упркос свим нагађањима да тако сломљен неће успети да се бави политиком, Светозар Милетић учинио је свој последњи политички подвиг, те је одмах по изласку из затвора повратио контролу над “Заставом“, а на њено чело поставио Јашу Томића.
Ускоро га је болест потпуно схрвала, те се повукао из јавног живота и крај дочекао мирно, у потпуној супротности од бурног темпа живота којим је живео.
Јесте да Светозар Милетић није ни започео, ни завршио, борбу за национално ослобађање нашег народа у оно време, али је свакако један од најзначајнијих људи који су изнели ту борбу.
Управо зато, не постоји ни једна друга особа чији би споменик могао да замени Милетићев споменик на Тргу слободе и, ни једна друга особа, која би могла да угрози сећање на овог, великог, политичког вођу!
Преузмите андроид апликацију.
