Историчар Раде Ристановић изјавио је данас да је 20. октобар 1944. године, Дан ослобођења Београда у Другом светском рату, дан када је Београд победио нацизам и када је ослобођен од нацистичке немани која је имала тежњу да српски народ подјарми и од њега направи робовску радну снагу.
Он је за Тањуг рекао да је овај датум један од важнијих датума у српској савременој историји, који је данас у великој мери пао у заборав због подељености људи на партизане и четнике.
Напомиње да се не сме заборавити да је Београд нешто више од три године био окупиран и да је он један од ретких градова у ком су постојала два концентрациона логора у којима је нестало јеврејско становништво.
„Једно велико страдање је окончано овим ослобођењем. Имамо и други аспект, по ослобођењу до инсталирања нове власти и до отпочињања репресије. Управо се у овом сегменту крије комплексност овог дана у којем појединци виде другу окупацију. Ову поставку не можемо у историјском смислу узети као тачну“, рекао је Ристановић.
Према његовим речима, пресудна битка за Београд се одиграла у његовој непосредној околини, Авали, Младеновацу и Болечу, где је сломљена прва линија нацистичке одбране.
„Од тог периода наступају борбе у самом центру града. Око 15. октобра већина града је била ослобођена, Немци су били само у ужем делу који ми данас зовемо круг двојке, на Чукарици и реону на ком су смештена данашња министарства“, навео је Ристановић.
Када је реч о дану након ослобођења, историчар каже да је Београд, поред црвене армије, ослободила и Народноослободилачка војска која се, истиче он, отпочетка залагала за промену друштвеног поретка и „претила“ успостављању новог режима и друштва, који ће бити бескласан и у ком неће бити приватне својине.
„У првих пар месеци наступила су дивља чишћења, могли сте да страдате само на основу одређене денунцинација. Након тога долази до национализације и одузимања приватне имовине“, рекао је Ристановић.
Дан ослобођења Београда, 20. октобра 1944. године, је један од кључних антифашистичких датума везаних за Србију у Другом светском рату и представља симбол антифашистичког наслеђа у Србији данас, које је често партијски и идеолошки монополисано, изјавио је данас за Тањуг историчар Немања Девић.
„Будући да се ради о једној од највећих победа српских антифашистичких снага, односно партизанског покрета и Народноослободилачке војске, и протеривању немачког окупатора, који је био доживљаван међу српским народом као архинепријатељ 20. века, сам тај чин је изузетно значајан са становишта да се ток рата заузимањем Београда, преокреће у корист партизанских снага и Црвене армије која одиграла кључну улогу у бици за Београд“, навео је он.
На питање колико се и данас после осам деценија делимо на четнике и партизане и зашто је толику прашину у домаћој јавности, али и региону, подигао споменик Дражи Михајловићу у Београду, Девић је рекао да у Грађанском рату у Србији, који се водио паралелно са ослободилачком борбом, а који је по интензитету често превазилазио ослободилачку борбу, пало је много жртава, што је оставило дубоке ожиљке међу потомцима страдалих у рату и са једне и са друге стране.
„То је оставило дубоке ожиљке међу потомцима страдалих у рату и са једне и са друге стране јер грађански рат, као што знамо, нема искључиво једне одговорне и једне невине стране. Злочине чине све стране и зато су последице и ожиљци били дубоки“, објаснио је он.
Сматра да истографија више деценија није заузела исправне ставове у тим догађајима и осудила злочине у рату, и кренула да гради једну културу сећања, већ да је била једнострана, идеолошка, а да је читав режим градио културу где су се искључиво славиле своје жртве, а друге запостављале или осуђивале.
„Сада се налазимо у томе да имамо два наратива који живе један са другим, то јест један поред другог или један против другог врло често. Имам утисак да историјографија почиње да враћа ствари на право место, да је добрим делом вратила, али да још увек траје та битка за сећање“, изјавио је Девић.
Selaković predvodi ceremoniju povodom Dana oslobođenja Beograda
Преузмите андроид апликацију.
