Како се одлучити за право вино у ситуацији када је на винској листи све више одличних и релативно уједначених етикета?
Без обзира на ниво знања о винској култури, винима, стању на тржишту, а поготово кад је потребно за ресторанским столом поручити вино за више људи и различитих јела, готово свако се може наћи у неугодном положају. И да не бисте тек тако на срећу упрли у неку од етикета, ево шта би могло помоћи у одлучивању.
Док не сагледате све опције на виској карти, не можете погрешити уколико одмах поручите пенушаво вино за почетак. Не мора то бити скупи шампањац. Просеко или кава ће подједнако добро одрадити посао и дати вам шансу да се озбиљније позабавите винском картом или неким од следећих корака.
Притом, чак и да се пенушаво вино не упарује савршено са предјелом, мехурићи свакако измаме осмехе и отворе апетит. А ако се погоди да у понуди постоји какав пет нат, може бити добра алтернатива, јер ће читава ситуација у том случају зазвучати шмекерски.
Започните разговор са сомелијеом или особом која вас послужује. Оваква конверзација може бити корисна у више праваца. За почетак наведите му која су вам се вина допала у последње време и што је још важније, шта вам се у њима допало. То није никаква игра погађања у којој друга страна треба моментално да изнесе најбољи предлог за вас, већ једно широко отварање врата по питању опција и могућности.
Када сазна у глобалу ваш укус, сомељер ће се можда досетити да вам понуди и неке етикете које се не налазе у карти ако такве постоје, а приближније су вашем непцу, или је можда заостала бутељка неке старије бербе када је недавно стигао нови контигент вина, наравно, по специјалној цени. На крају крајева можете отворено разговарати и о својим платежним могућностима, што ће јасно дефинисати потрагу без непотребног губљења времена.
Играјте на сигурно. Поуздајте се у сопствени укус кад је реч о упаривању вина и хране и ма колико вас и сам шеф сале убеђивао да одређени мерло савршено иде уз јагњеће котлете, а барикирани шардоне уз барену телетину у белом сосу, захтевајте тачно одређени прокупац или мораву који су вам негде раније послужили и што вам се допало. Иначе, разочарање није немогуће.
Игре око цене. Однос квалитета и цене у глобалу продаје 99% вина на светском тржишту. Ни боја, ни сорта, ни стил, ни мирис ни укус ни танини ни киселине нису то што одређује ко ће, кад и где купити вино. Већ само та фина клацкалица односа цене и квалитета.
Тако је и у ресторанском микрокосмосу где одвајкада владају одређене премисе типа “не наручуј најјефтиније вино са листе” јер је оно вероватно на том месту како би га се ресторан решио што пре. Неки виспренији стручњаци комбинују психологију у овој причи па тврде да је најгоре вино заправо оно друго најјефтиније и да му је намерно намењено то место јер “искусни” гост никада неће наручити најјефтиније.
Али у винском бизнису је у игри толико много непознатих да гаранције једноставно не постоје. Шта ако најјефтиније вино производи власник ресторана у већим количинима него што може сам да попије па ценом чашћава редовне госте који познају и воле то вино? Шта ако је винар уместо у маркетинг уложио у одлична вина која у неком периоду поклања ресторану у замену за место на винској карти? Шта ако је најскупље вино на листи заправо чувена етикета коју скоро нико не купује, али се ту налази ради одржања реномеа ресторана? Или је цена неразумно висока, јер је вино заправо одавно прошло свој зенит?
Збиља је незахвално бирати вино на бази односа цене и квалитета изузев у случају да сте упознати са ценом управо одређене етикете која вам се допада. Ако на винској карти цена таквог вина не прелази двоструку из продавнице, не размишљајте превише…
И још нешто. Вино је саставни део хедонистичке игре у којој је истраживање оно најлепше. Совињон са Фрушке горе може бити одличан, али можда га дуже мацерирани грашац може заменити у некој комбинацији. И зато, пијте на чашу. Пробајте, а када нађете перфектан пар, лако је наручити боцу.
Преузмите андроид апликацију.
