Доласком у Нови свет, пуританско становништво одлучило је да покида своје верске везе са енглеском евангелистичком црквом. У Масачусетском заливу развила се нова, „чистија“ вера која је имала за циљ да понуди свим верницима „Нови Цион“, „Град на брду“, далеко од верским ратовима разједињене Европе.
Иако пуританци нису имали благонаклони став према исповедању верa које нису у складу са њиховим поимањима хришћанства, тако су током првих колонија и насељавања оптуживани и они који су наводно веровали у потпуно супротне ствари од Христа.
Догађаји познати у историји као „суђења вештицама у Сејлему“ везани су за период од фебруара 1692. године до маја 1693. године у граду Сејлему, у колонији Масачусетс.
За ових годину и по дана оптужено је око 200 људи за практиковање црне магије, удруживањем са ђаволом, нападима на локалне мештане и сл. Њих 30 је проглашено кривима, а 19 их је обешено (14 жена и 5 мушкараца). Ово је био највећи „лов на вештице“ у историји колонијалне Америке.
Масовна хистерија према људима које су оптуживани као вештице била је део сазревања нове нације која је никла на атлантској обали Северне Америке.
Европа је један век раније имала свој врхунац у тражењу, суђењима и убиствима „вештица“. У периоду 1580 – 1630 година око 50.000 људи је оптужено да практикују црну магију, „склапају пакт са ђаволом“ и називане су „вештице“. Око 80% оптужених су биле жене преко 40 година старости. Дакле, већ дубоко у хуманизму и ренесанси, остаци средњовековног света су у Западној Европи још увек били видљиви.
У Сејлему оптужени за „вештичарство“ су често били адолесценти и деца. Елизабет Хабард имала је седамнаест година, док мала Дороти Гуд само пет.
Први случај оптуживања за „вештичарство“ било је 1647. године у Хартфорду, Конектикат када је оптужен Алс Јанг. Као што се може видети, „лов на вештице“ у колонијалној Америци имао је своје основе од самих почетака насељавања.
Град Сејлем је био специфичан по себи. Први гувернери и виђенији људи колоније Масачусетс сматрали су овај градић непријатним са „свадљивим“ становницима који су често гледали „једни другима да напакосте“ и слично. У овом градићу успостављена је први пут верска пуританска догма односа према „вештицама“. Пропагирано је да су и мушкарци и жене исти у очима Бога, али не и ђавола. Сматрало се да су душе жена слабе и подложне злим силама.
Оптужени мушкарци и жене су терани да признају кривицу и тиме дају морални пример осталима. Већина је њих услед мучења признала злочине, али је била неколицина која је одбила. Жил Кори је одбио да призна кривицу, пре свега из разлога да му суд не би конфисковао имовину и оставио његове наследнике без ичега.
На њему је примењена метода изнуђивана кривице позната под именом „peine forte et dure“ у којој се жртви на груди ставља већи терет камења и уколико не би признала, тежина тог камења би је на крају угушила.
У суђењима у Сејлему суд је уважавао и сведочења о виђању духова и других натприродних појава. Чудна понашања оптужених или оних становника на који су они имали утицај, данашња медицина објашњава епилептичним нападима, хистеријом проузроковано нападима урођеника, егзорцизмом узрокованим конзумирањем пиринчаног хлеба који је у себи имао бактерију Claviceps purpurea од које се прави и дрога LSD, као и „парализом сна“.
На годишњицу од 300 година од ових догађаја, 1992. године је у Масачусетсу одржана серија манифестација. Године 2001. законодавно тело Масачусетса донело је акт којим ослобађа све који су осуђени и именује сваког од невиних. Суђења су присутна у америчкој култури и истражена у бројним уметничким, књижевним и филмским делима.
Аутор: др Растислав Стојсављевић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст др Растислава Стојсављевића можете прочитати овде
Преузмите андроид апликацију.
