Аљаска је највећа америчка савезна држава са површином од око 1,5 милион km2. По попису из 2020. године, ова држава има око 735.000 становника.
Ово је једна од најређе насељених територија на свету са 0,5 ст./km2. Највиши врх Северне Америке се налази на овој територији (Маунт Макинли – 6149 m). Клима Аљаске је хладна и субполарна са изузетком јужног приморја око Енкориџа где је континентална и влажнија. Највећа река је Јукон, док се у овој савезној држави налази још око 3000 мањих река и око 3 милиона језера.
Име „аљаска“ на једној од варијанти алеутског урођеничког језика значи „велика земља“. Исти назив за ову територију су користили и Руси („большая земля“). На овој територији живи и даље око 200 урођеничких племена који говоре око 20 различитих језика. На Аљасци се налази и највећи ледник на свету, Маласпина, дужине 45 km и ширине 75 km. Аљаска је била у поседу Руског царства до 1867. године.
Исте године, 9. априла изасланик руског цара Александра II продао је овај „комад залеђене земље“ америчком државном секретару Вилијаму Сјуарду за 7,2 милиона долара (у 2022. години то би било еквивалентно суми од 135 милиона долара). Руски посланик је од цара награђен за добру продају, док је јавност у САД куповину „неплодне земље“ називала „Сјуардова лудост“. Кроз неколико година се променило мишљење и једне и друге стране када је откривен природни потенцијал Аљаске. Данас становници славе Сјуардов дан (последњи петак у марту) као дан куповине Аљаске од Руса. Државни празник је и Дан Аљаске (18. октобар) када је ова територија предата на управљање САД.
Прво насеље су основали руски истраживачи 1783. године на остру Кодијак. Аљаска је добила статус округа 1884. година, а територије 1912. године. Постала је савезна држава САД 1959. године.
Аљаска као савезна држава има два сенатора у Сенату и једног представника у Представничком Дому. Највећи град је Енкориџ са око 300.000 становника, а следе га Фербанкс и Џуно са по 30.000 становника. Главни град државе је Џуно. То је једини главни град савезних држава САД којем се не може прићи копненим путем. Налазећи се у једном од многобројних залива, у Џуно се стиже бродом или авионом.
Ови заливи су одиграли велику улогу у Другом светском рату сакривајући становништво од потенцијалног јапанског напада после Перл Харбура. Тада је и направљен пут који је спојио Аљаску са остатком САД преко канадске провинције Британска Колумбија.
Аљаска се састоји из општина (за разлику од осталих савезних држава САД које се састоје из округа) и има их 16.
Аљаска је у политичком смислу „црвена“ републиканска држава. Од првих избора 1960. године, у овој држави побеђују кандидати Републиканске странке. Једини изузетак су избори 1964. године када је у овој држави победио демократа Линдон Џонсон. Тренутни гувернер Аљаске је републиканац Мајк Данливи (Mike Dunleavy). Он је 14. по реду гувернер ове државе и 7 републиканац на том месту. На месту гувернера била су петорица демократа и два независна гувернера. Иако редовно гласају за кандидате Републиканске партије, скоро 60% становника Аљаске се изјашњавало политички неопредељено, 25% за Републиканску странку, а 13% за Демократску странку.
Економија Аљаске почива на нафти, природном гасу и рудама. Аљаска је четврта држава у САД по вађењу „црног злата“ после Тексаса, Северне Дакоте и Калифорније. Највеће резерве нафте се налазе на северним обалама државе у окрузима Alaska North Slope (ANS) и Cook Inlet.
Заставу Аљаске је дизајнирао тринаестогодишњи Бени Бенсон 1926. године. Она је ушла у употребу 1959. године. На њој се налази сазвежђе Малог Медведа и звезда Северњача.
Током 240 дана годишње се из Аљаске види поларна светлост (Aurora borealis). Најсевернији делови Аљаске (насеље Бероу) су познати по поларним данима и ноћима. Од средине маја Сунце не залази испод хоризонта наредна три месеца, док од друге половине новембра оно не излази више од два месеца изнад хоризонта. Зато и носи надимак „земља поноћног Сунца“. Од 20 највиших врхова у САД, 17 је на Аљасци. На територији Аљаске се САД највише приближава Русији. Растојање између острва Велика Диомеда (део Командорских острва у оквиру Русије) и Мала Диомеда (део Алеутских острва у оквиру САД) је свега 4 km.
У Аљаској је национални спорт „dog mushing“ (трка упрегнутих паса). Популација медведа је бројна. Тако на 20 људи долази један од заштитних знакова ове државе. На Аљасци се налази преко 100 вулкана. Али без бриге, углавном се ради о угашеним или успаваним. У XX веку било је свега две ерупције.
На Аљасци такође постоје одређени застарели, чудни правни закони, који су данас потпуно ван схватања модерног света. Да ли је то последица изолованости или нечег другог?
На Аљасци је забрањено шапутати некоме на уво у току лова на лососе. Такође је забрањено будити медведа који спава да би сте се фотографисали са њим. Иако за овај „прекршај“ није прописана никаква конкретна казна, више је упозорење за чување сопственог живота. У градским насељима Аљаске је забрањено ношење ватреног оружја, али и лукова и стрела. Дозвољене су праћке. На Аљасци је забрањено давање алкохола лососима. Забрањено је возити се у камп приколици кроз градска насеља.
Такође је забрањено бацати лососе из авиона или хеликоптера. Ово се заиста дешавало на једном годишњем фестивалу у градићу Талкитна.
У градским насељима Аљаске је забрањено товити овце, краве и свиње. Мајке не смеју у јавности дојити децу која су старија од шест месеци. На Аљасци мушкарци не смеју бити голи осим у својој кући. Тешко да је овај закон икада испоштован. Добар комшија се на Аљасци сматра онај који не узима снег из тућег дворишта да би направио снешка. Али снег за прављење игла је дозвољено узимати из комшилука. На Аљасци је фламингосима забрањен улазак у фризерске радње. Канибализам је забрањен на Аљасци и он се огледа кроз правну забрану конзумирања деце из комшилука.
Уколико улице на Аљасци имају пукотине, уколико сте пешак, забрањено је да избегавате исте и да стајете само на неоштећен део пута.
Свако размножавање лососа на јавном месту у градским срединама се кажњава законом. Аљаска, земља високог стандарда, прелепе природе и интересантних закона. Уколико је Јапан „земља излазећег Сунца“, а за Британско царство се говорило да у њему „Сунце никада не залази“, на Аљасци је Сунце толико лењо да када зађе, не зна да изађе. И обрнуто.
Аутор: др Растислав Стојсављевић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст др Растислава Стојсављевића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
