Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 17. август 1908) био је српски књижевник. Најпознатији српски сатирични приповедач, рођен је у шумадијском селу Овсишту у тополском округу, од оца Милоша (1852–1904), сеоског учитеља, и мајке Персе Цукић (1849–1921).
Радоје Домановић припада хумористичко-сатиричној традицији српског реализма, чији је зачетник Глишић. Књижевни рад започео је приповеткама из сеоског живота у којима се, као и код његових претходника, осећа оштра поларизација између идеализације и критичког разобличавања, али без њихове снаге и свежине. Најбољи део његова рада, сатиричне приповетке, настале су у неколико последњих и најцрњих година обреновићевског апсолутизма, између 1898. и 1903.
Син сеоског учитеља опозиционара, одгојен у духу народне поезије и Горског вијенца, касније као професор гимназије због политичких уверења прогањан, премештан и отпуштан с посла, Домановић је, уз ватрено слободољубље, носио огорчену мржњу на све видове тираније, која је надахнула његове најбоље политичке сатире.
После пада апсолутизма (1903), незадовољан што се у земљи тако мало изменило, разочаран у властиту странку, одајући се све више неуредном боемском животу, он је покушао да и у новим приликама настави рад на политичкој сатири (издавао је политичко-сатирични лист „Страдија“), али без пређашњег успеха. Умро је усамљен, огорчен, сиромашан, у 35. години живота.
Домановић је писао хумористичко-сатиричне приповетке, у којима све што се збива остаје у границама реално могућег (Позориште у паланци, Гласам за слепца, Не разумем и др.), хумористичко-сатиричне приповетке с елементима гротескне фантастике (Марко Краљевић по други пут међу Србима, Размишљање једног обичног српског вола), али је највећи успех постигао у жанру алегоријско-сатиричне приче, коју и уводи у српску књижевност (Укидање страсти, Данга, Вођа, Мртво море, Страдија и др.).
Na današnji dan pre 125 godina rođena je jedna od najvećih srpskih pesnikinja
Преузмите андроид апликацију.