Да ли препознајете ова понашања код вашег малишана?
Када би требало да се забринемо ако деца показују неосетљивост, безосећајност, па чак и окрутно понашање? Чак и тада, можемо ли заиста да препознамо способност малишана за емпатију? То су питања која неретко муче родитеље, васпитаче или наставнике. Истраживачи тврде да је емпатија нешто што може да се развије и научи.
Проблем је у томе што превише одраслих верује да су малтретирање, окрутност, нељубазност или неосетљивост само фаза у развоју, изоловани поступак или урођени темперамент, а то су велике заблуде.
Емпатија се учи и што дуже чекамо да заменимо нељубазне или агресивне поступке наше деце, то ће та промена дуже трајати и то је већи ризик за њихов погрешан емоционалан и морални развој.
Дечји психолог Брајан Џонсон и акушер-гинеколог са искуством у генетском истраживању Лори Бердал написали су књигу „Warning Signs: How to Protect Your Kids from Becoming Victims or Perpetrators of Violence and Aggression“ посвећену управо превентивном деловању на децу како не би постали агресори или жртве.
Овог пута преносимо одломак из књиге Џонсона и Бердалове који је посвећен управо показатељима ниске емпатије.
„Саосећање и доброта чине суштину човечанства. Емпатија је критична, емоционална способност да се стваите у кожу других људи како бисте разумели њихова осећања и ситуације. Деца то могу да схвате као саосећање према људима када доживе неку несрећу. Пошто слаба емпатија или њен недостатак представља ризик од агресије и насиља, неопходно је усадити емпатију појединцу још током детињства. Можда неочекивано, али емпатија децу такође штити од тога да постану жртве,
Знаци упозорења да дете нема развијену емпатију
Мала деца често не показују емпатију, јер се она развија постепено одрастањем. Ипак, постоји неколико показатеља ниске емпатије код старијих основаца и средњошколаца:
Не показује симпатије према људима или ликовима у филму, серији који пате, нити му је стало нити жали због туђе невоље, туге или несреће. На пример, када неко падне, а притом се повреди, дете не показује интересовање и забринутост, већ се смеје, уместо да пита да ли је особа у реду и да помогне.
Углавном је неосетљив на потребе других; на пример може се десити да гледа неког коме је очигледно потребна помоћ, а не ради ништа.
Неувиђаван је или се не обазире на осећања других људи; када види да је неко узнемирен и усплахирен, дете то игнорише и не пита шта није у реду.
Не даје комплименте другима (а искрени комплименти показују способност да приметите шта други људи раде и да им дате позитивне повратне информације).
Не слуша друге док причају, што указује на недостатак интересовања за идеје, ситуације или осећања других људи.
„Родитељи и други одрасли могу да науче децу емпатији баш као што их уче писању, читању и рачунању. Имајте на уму да оштре казне ометају развој емпатије, као и гледање одраслих којима се толерише малтретирање. Деци је потребна наша стална топлина, пажња и љубазност да би се развила емпатија, од тога да сензитивно бринете о њима у раном детињству до тога да их слушате када испољавају емоције док одрастају“, пишу аутори горе поменуте књиге.
Преузмите андроид апликацију.
