Петроград, некадашња престоница моћног руског царства и данас бројне посетиоце оставља без даха. Тешко је замислити колико је само историје сконцентрисано у том прелепом граду на реци Неви. Међу бројним знаметим становницима овог града свакако вреди поменути и личност, нама мало познатог, Франца Сан Галија.
Сан Гали је рођен 1824. године у породици италијанског порекла, у тада пруској Померанији. Његови родитељи су придавали велики значај образовању деце. Франц је завршио гимназију у Штетину а поред тога је похађао приватне часове енглеског и француског језика а као што су тада правила учтивости налагала учио је да јаше и да плеше.
Након изненадне очеве смрти, са 17 година Франц се запошљава у компанији која се бавила трговином руском робом. Пар година касније у филијали ове компаније у Петрограду био је потребан радник и тада је прешао у Русију.
Франц је често у слободном времену играо шах са Енглезом чији је отац био управник Бердове машинске фабрике која је производила парне бродова .Ово познанство му је омогућило запослење у фабрици једног од најмоћнијих индустријалаца тих година.
Када су у Бердову фабрику дошли шкотски мастори за ливење да пренесу своја знања, Франц је био додељен делегацији као преводилац. Како би могао правилно да преведе разговор, морао је да научи техничке термине из ливничке и машинске производње.
Међутим, овај посао га је толико заинтересовао да је после све своје слободно време проводио само на проучавању ливничког посла.
У двадесет и осмој години живота, Франц је добио руско држављанство, а затим се и оженио са Софијом Александровном Розинскајом, јединицом ћерком богатог трговца, чији је мираз отишао како би Франц направио сопствену механичку радионицу. Франц је о својој жени рекао: „Моја супруга Софија Александровна, хвала Богу, није била лепотица, али је мени била веома лепа, образована, ефикасна, вредно се бавила практичном уметношћу и домаћинством“. Иначе, овај брачни пар је живео дуго и срећно а имали су чак шесторо деце.
Мираз није био довољан, морао је да узме и зајам од 5.000 рубаља од истог пријатеља Енглеза са којим је играо шах. Започео је производњу металних кревета, умиваоника и других потребштина за домаћинство. Није му ишло баш најбоље, нето приход новог предузећа за прву годину постојања износио је само 448 рубаља. Морао је да штеди на свему али зато није штедео на путовањима у Европу, где је одлазио да проучава најновије технологије. Тада му је пала на ум идеја да направио оно што други произвођачи нису имали.
Клима у Петербургу му је сама дала генијалну идеју да направи уређај за грејање.
Патент за радијатор је озваничио 1857. године називајући га на немачком језику „врућа кутија“. Био је то радијатор са вертикалним дисковима. Брзо је овај изум назван батерија. Термин је преузет из војног речника – повезивање више уређаја истог типа у уређај у јединственог система или инсталације за ефикасно заједничко деловање. Наравно системи за грејање воде постојали су и пре Сан Галијевог патента. Након њега Бригс и Џозеф Нејсон су били пионири у грејања зграда на пару и осмислили систем радијатора који је користо вертикалне гвоздене цеви 1863. године.
Нови производ је одлично примљен у престоници Руског царства.
Поруџбине су почеле једне за другом да стижу у његову радионицу. После неког времена, радна снага од дванаест запослених мајстора више није могла да постигне испуњење свих поруџбина. Ускоро скормни завод је прерастао у фабрику специјализовану за израду опрему за грејање, канализацију, водовод и уметничко изливање. У уметничком ливењу, Франц је постао можда и познатији него са производњом радијатора. Чувене капије Зимског дворца, ливени украси бројних петербуршких мостова, гвоздене решетке башта и балкона, лампе и ограде су његово дело. Цар Александар II доделио је Сан Галију златну медаљу са Владимирском лентом за систем гашење пожара који је поставио у Зимској палати. Тада је Сан Гали добио дозволу да стави државни грб на своје производе.
Добио је почасно звање мануфактурног саветника и чин правог државног саветника (1889). Био је члан Савета за трговину и мануфактуре при Одељењу за трговину и мануфактуре Министарства финансија , члан Санктпетербуршке коморе за фабричке послове, члан управе Петербуршке приватне комерцијалне банке . После дуге и успешне пословне каријере, преминуо је у граду који му је пружио прилику за велики успех а сахрањен је Тентелевском гробљу 1908. године.
Аутор: Петар Ђурђев
U kojoj novosadskoj crkvi su krštena deca Mileve i Alberta Ajnštajna
Преузмите андроид апликацију.
