Почетна > Нови Сад

Нови Сад Новосадске приче

Прва железничка станица у Новом Саду била је омиљено место Новосађана, а ту се и један политички сукоб завршио убиством

Прва железничка станица у Новом Саду изграђена је на пустом песковитом делу Великог Лимана, на простору данашње Лиманске пијаце.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада
Свечано је отворена 5. марта 1883. године, када је приспео први воз из правца Суботице, а имала је више од 30 колосека.

Била је то мешовито путничко-теретна станица. Индустријски колосеци пружали су се према зимском пристаништу на Дунаву, према Петроварадину, где је такође било стајалиште поред моста, као и према електричној централи, која се налазила поред стадиона „Карађорђе“.

Пројекат за проширење станице помоћним објектима је урађен већ 1884. године.

Пријемни објекат станице је реализован по типском пројекту Угарских државних железница. Био је то објекат прве категорије, једноспратна зграда са верандом. Станица је поседовала централни хол са благајнама и чекаоницама за путнике, службене просторије и ресторан. Крај главне зграде били су смештени магацини, зграда намењена царини, а касније и зграда у којој се одвијао поштански саобраћај.

Станица је убрзо постала омиљено место не само путника, већ Новосађана уопште.

Угарске државне железнице су између 1890. и 1905. године у значајнијим железничким чворовима изградили нове, репрезентативне железничке станице, које су се уклопиле у модеран изглед града.

У неким местима су срушени постојећи објекти и изграђени нови, а понекад су само дограђиване старе железничке станице.

Новосадска железничка станица је била изван ових планова.

У међуратном периоду извршена је реконструкција железничког комплекса: станична зграда је добила нову, модернистичку фасаду према колосецима, урађен је приступ за трамвај са варошке стране, извршене су и извесне интервенције у ентеријеру у циљу повећања његове функционалности.

За време мађарске окупације ова станица је поново припала дирекцији Мађарских државних железница.

У фебруару 1944. године је из Новог Сада пристигла молба дирекцији, уз детаљен предрачун радова, за проширивање путничке станице у Новом Саду – део према Петроварадину.

Зграда старе железничке станице је срушена 1973. године, након што је 1964. године у рад пуштена нова која је функционална до данас.
Фото: Историјски архив Града Новог Сада

На локацији прве железничке станице сачуван је једино објекат некадашње поште, који и даље има оригиналну функцију.

Молба за подизање поште у склопу железничке станице је поднета будимпештанској дирекцији Мађарски државних железница 1941. године, а објекат је вероватно изграђен тек 1952. године

Успомену на порушену железничку станицу чува један сачуван детаљ скинути са фасаде објекта.

Од осам идентичних рељефа које је израдио вајар Карло Барањи 1936. године приликом обнове железничке станице, преостаје само један.

Изложен испред некадашњег улазног дела у станични комплекс, рељеф је специфичан симбол и сведочанство историје која је означила прекретницу у развоју града.

Иако је новосадска железничка станица била једно од омиљених места Новосађана, један несвакидашњи догађај је згрозио и новосадску и европску јавност, а одиграо се управо на том месту крајем 19. века.

Наиме, тада је Јаша Томић убио свог политичког ривала Мишу Димитријевића.

Централна фигура догађаја који су претходили убиству била је Милица Милетић, ћерка Светозара Милетића. Као веома добра прилика, што због порекла, што због лепоте, Милица је била на мети многих удварача.

Како се у политичкој борби врло често не бирају средства, десило се да је Димитријевић преко новина „Браник“, чији је био власник и главни уредник, алудирао на неверство Томићеве супруге.

Као основа за такве тврдње послужила су извесна писма која је Милица писала свом првом веренику, правнику Бранку Петровићу, само шест недеља пре него што ће се удати за Јашу Томића. Писмо није сачувано, тако да данас можемо само да претпоставимо шта се тачно у њему налазило.

Оно што ипак знамо из неких сведочења јесте да у писму Милица позива Бранка Петровића да је што пре узме за жену, да она види да је њен заручник у лошим новчаним приликама и да му је вољна помоћи колико сама може. Могуће најшокантнији део писма је чињеница да Милица Бранку обећава место главног уредника политичког часописа „Застава”, оног часа кад је узме за жену.

Њихове заруке су раскинуте убрзо после тог писма, а место уредника је заиста добио Миличин муж, само што је то био Јаша Томић.

Бранећи свој углед и углед своје жене, Томић је прво позвао Димитријевића на двобој, што је овај одбио, да би га након што га је једном приликом угледао на улици, пратио до железничке станице и тамо ножем убио.

Prva samoposluga u Novom Sadu: Gde se nalazila i kako je uticala da mnogi nedeljni ručkovi ne budu skuvani

 

Преузмите андроид апликацију.