На данашњи дан, пре 103 године у Новом Саду, одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи на којој је проглашено присаједињење ових области Краљевини Србији. Дан раније, у кући радикалског првака др Жарка Миладиновића, одржана је Румска скупштина на којој је донета одлука о присаједињењу Срема српској држави.
Уједињење Срба са обе стране Саве и Дунава процес је од епохалног историјског значаја за наш народ. Развој идеје националног ослобођења пречанских Срба може се пратити још од Темишварског сабора 1790. године – тада артикулисане кроз захтев за посебном српском територијом на простору Аустријске царевине. У форми Српске Војводине, а потом и Војводства Србије и Тамишког Баната, српска аутономија под круном Хабсбурговаца постојала је током и након Револуције 1848/49. године.
Иако краткотрајна, Српска Војводина била је инспирација и идеал интелектуалним и политичким првацима Срба са ових простора у наредним деценијама. Она је представљала синоним за слободу и подсећање на неуморну, тешку борбу нашег народа за опстанак и очување идентитета.
Пробојем Солунског фронта и ослобођењем територије Србије српска војска је кренула у остваривање ратног плана прокламованог 1914. године Нишком декларацијом – „ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца“. На северном правцу пред војском се налазила територија Војводине у којој је живео велики број Срба. Напредовање војске кроз Срем, Банат, Бачку и Барању било је условљено великим простором који је требало заузети са релативно малим бројем војника.
Истовремено са војним напредовањем кроз Војводину текао је процес политичког организовања српског народа.
Могућност Срба да јавно изразе и политички артикулишу своја дуго потискивана национална осећања коначно је била слободна. Наши политички прваци, који су се у то време враћали из вишегодишње интернације почели су да се организују у српске народне одборе, привремене локалне органе власти који су преузимали управу над својим насељима и припремали дочек српске војске.
Најзначајнији одбор је био новосадски, на чијем челу се налазио Јаша Томић, вођа Српске народне радикалне странке у Војводини. Новосадски Српски народни одбор је, поред осталог, имао за циљ да припреми и организује изјашњавање српског и словенског живља о свом будућем статусу. У ту сврху, расписао је изборе за Велику народну скупштину, а право гласа су добили сви пунолетни Срби и остали Словени, укључујући и жене и то у тренутку када у европским државама оне нису имале право гласа.
Када се говори о самом начину уједињења, међу српским првацима постојала су два супротстављена концепта. Тезу о уједињењу у заједничку државу преко Народног већа у Загребу, политичког представништва Срба, Хрвата и Словенаца који су живели у Аустоугарској монархији, заступали су Васа Стајић и Тихомир Остојић, док је насупрот њима изашао Јаша Томић са идејом да се стара Војводина прво присаједини Краљевини Србији, односно да се „најпре обуче српска кошуља па тек онда југословенски шињел”. Концепција која је однела превагу и коју је подржавала и Пашићева влада била је управо ова Томићева, и предвиђала је непосредно присаједињење Србији, а тек потом југословенској држави.
На данашњи дан, 25. новембра 1918. године у Новом Саду,окупило се 757 посланика из 211 општина Баната, Бачке и Барање (највише Срба – 578, затим 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, али и 6 Немаца и 1 Мађар). Том приликом, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је акламацијом одлуку о отцепљењу од Угарске и прикључењу Србији. Велика народна скупштина је такође изразила очекивање да ће доћи до стварања заједничке југословенске државе, те формирала Велики народни савет и Народну управу, као органе власти на простору Баната, Бачке и Барање.
Пре нешто више од једног века, створена је нова реалност и исписане су странице историје које нам данас служе на част и понос. Остварен је вековни сан нашег народа о уједињењу, освојена је дуго сањана слобода и постављени су снажни темељи за будућност.
Идеја једног од најзначајнијих српских интелектуалних и политичких првака, Светозара Милетића, о интеграцији нашег народа, обједињавању националне и грађанске мисли у демократском и слободном друштву је остварена. Србија је данас слободна и демократска држава, српског народа али и свих својих грађана, а Војводина се чврсто угнездила у срцу нашег народа и постала нераскидиви део српске државе.
Данас чврсто стојимо у уверењу да је 25. новембар истински Дан Војводине, те да је исти, датум који обједињује све грађане северне српске покрајине без обзира на верску, етничку или националну припадност, али да је истовремено и симбол и израз српског духовног, историјског, културног и политичког наслеђа његовог етницитета на овим просторима.
Аутор: Немања Завишић, мастер правник
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
