Za Svetog Savu me, od kada znam za sebe, vežu neke zaista prelepe uspomene. To je oduvek bio poseban dan u školi kada se organizuje velika svečanost i časovi traju znatno kraće.
Kada si mlad, od svega toga jedino su ti bitni skraćeni časovi, što je razumljivo, ali kada porasteš nekako prirodno ti se javi pitanje: “Ko je Sveti Sava i zašto je toliko bitan za naš narod?“
Od kada je sveta i veka, kroz istoriju našeg naroda protutnjala su mnoga velika i ona, ne tako velika, imena. Međutim, jedan vizantijski car je, još u vremenu kada se hrišćanstvo tek utvrđivalo, izgovorio: “Veličina jednog naroda ne gleda se po njegovoj brojnosti, ni teritoriji. Veličina jednog naroda gleda se po tome, koliko je taj narod iz sebe iznedrio Božijih ugodnika i svetitelja.“
Ukoliko bismo se držali ove teze, složili bismo se da je baš loza Nemanjića, odakle potiče Sveti Sava, bila ta koja je srpski narod privela ka Bogopoznanju i tome da bude veliki.
View this post on Instagram
Ko je bio Sveti Sava?
Možete li zamisliti da se pod ovim nebom rodite kao princ, te kao neko ko ima apsolutno sve što poželi? A sada mi recite, možete li zamisliti da se odreknete svih stvari koje su vam, po rođenju, pripale i odaberete da krenete putem siromaštva, tragajući za Bogom?
Rođen je kao Rastko Nemanjić. Bio je najmlađi sin Stefana Nemanje, najbitnije istorijske ličnost u Srbiji, u ono vreme. Stefan Nemanja se trudio da svoje sinove, kako Rastka, tako i njegovu braću Vukana i Stefana Prvovenčanog vaspita kao hrabre i poštene momke.
Ipak, pored njegovog ispravnog vaspitanja sinova, Stefan Nemanja primio je poseban udarac kada je Rastko u svojoj šesnaestoj godini pobegao na Svetu Goru i postao monah. Od tog trenutka, veliki princ Rastko Nemanjić prestao je da postoji, a rodio se Sveti Sava, budući srpski prosvetitelj, monah i iguman manastira Studenica, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve.
Sveže zamonašen mladić, žudeo je da svoj život provede na Svetoj Gori, u neprekidnoj molitvi i samovanju. Ipak, vremenom se ispostavilo da asketizam nije za njega jer je Gospod imao drugačije planove. Vremenom je u njemu sve više ključala krv njegovog oca, velikog ratnika Stefana Nemanje, koja ga je navodila na neprestanu borbu za naš narod.
Naravno, ne činimo to svi istim oruđem. Jedna od najvećih borbi koju je ostavio za sobom na kraju ovozemaljskog života, jeste dobijena borba za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, nakon koje je postao i njen prvi poglavar i zakonodavac.
Iako najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje više nije postojao, srpski narod dobio je izuzetnog duhovnog ratnika koji je odabrao da se umesto za interese samo svoje porodice, bori za interese naše celokupne nacije.
U vremenu kada se narod nije preterano zanimao da bude pismen i obrazovan, Sveti Sava se borio za glasnije izražavanje nacionalnog identiteta, te gradio crkve, bolnice i manastire.
Njegov književni rad bio je velikog obima. Pored mnogih dela koja je napisao i prevodio, najpoznatiji i najkorisniji bili su crkveni tipici. Tipik je, zapravo, označavao pravilnik ponašanja i organizovanja života u manastiru. Pored “Karejskog tipika“ i “Hilandarskog tipika“, najčuveniji je bio “Studenički tipik“ iz koga je kasnije kao potpuno samostalno delo ivzučeno i “Žitije Svetog Simeona“.
View this post on Instagram
Ko je bio Sveti Simeon?
Kada je veliki župan Stefan Nemanja, nakon nekoliko godina ljutnje i tuge zbog “gubitka“ sina, konačno omekšao svoje srce, odlučio je da poseti Svetu Goru i svoje najmlađe dete. Nije mu trebalo puno vremena da se zaljubi u Božiju blagodat kojom je odisalo ovo sveto mesto, te se ubrzo i sam zamonašio.
Na monašenju, u manastiru Studenica, primio je ime Simeon, svu svoju vlast je predao sinu Stefanu Prvovenčanom, a on se, zajedno sa Svetim Savom bacio na mnogo važniji projekat.
Otac i sin su, putujući Svetom Gorom shvatili da na svetoj zemlji kojom su hodili fali jedan jak srpski manastir. Tako je nastao manastir Hilandar, danas najveća srpska pravoslavna zadužbina.
Pored Hilandara, zaslužan je i za izgradnju jednog od najlepših srpskih manastira – Žiču.
Svetovni život ovog, tada još neproglašenog, sveca, pratio je neki skroz drugačiji tok dešavanja koji se odigravao u Srbiji, u njegovoj porodici, u to vreme.
Najstariji sin Stefana Nemanje – Vukan, nakon smrti oca smatrao je da konačno može da izrazi svoje mišljenje, te zasluži da nasledi presto. Zbacio je sa trona svog rođenog brata Stefana Prvovenčanog, a ovi skandali doprinosili su sve težem stanju u državi.
To je rezultiralo povratkom Svetog Save u Srbiju, gde je nad očevim moštima uspeo da pomiri Stefana i Vukana, a to bi samo svetom čoveku pošlo za rukom… Slažete se?
Odlazak na onaj drugi, lepši svet, zadesio ga je 1236. godine u Trnovu u Bugarskoj. Njegove mošti su na početku bile smeštene u manastir Mileševa, ali ih je nakon što smo pali pod osmansku vlast, Sinan – paša odneo u Beograd i spalio na brdu Vračar 27. aprila 1594. godine, nakon čega je u njegovu čast na Vračaru podignut najlepši pravoslavni hram ikada viđen kod nas.
Zamislite samo kakvu je silu predstavljao ovaj veliki svetitelj, kada su se i nakon što je umro plašili njegovog lika, dela i uticaja na naš narod, te su morali da ga spaljuju čisto da bi umirli svoje strahove.
Odrekavši se lagodnog života radi borbe za sve nas, na ličnom primeru nam je svima pokazao šta je to u životu zapravo bitno.
Velikog svetitelja Savu proslavljamo danas – 27. januara po gregorijanskom kalendaru, a speficičan je po tome što ga, pored velikog broja porodica, proslavljaju i sve škole u Srbiji i Republici Srpskoj.
Zbog toga, nikome ko se školovao u našoj državi neće biti čudno da na školskim panoima vidi brojne okačene verzije svetiteljevog portreta, naslikane od strane talentovanih đaka, te okačene u njegovu čast.
Sveti Sava bio je jedna od najznačajnijih ličnosti kod nas. Ne samo da je ohristovio i produhovio srpski narod, već mu je stvorio i tu najznačajniju naviku koju i dalje nosimo u krvi, da uvek stojimo iza svog nacionalnog identiteta i da svaki put jasno, glasno i ponosno kažemo da smo Srbi!
Preuzmite android aplikaciju.
