Васа Стајић рођен је у Мокрину 1878. године, где је завршио и основну школу. Гимназију је уписао у Кикинди, али ју је похађао и у Сремским Карловцима, да би дипломирао у Сењу. Део живота провео је у Новом Саду, али својим радом највише је „задужио“ Србе.
Бавио се многим стварима и оставио дубог траг као истакнути културни радник, јер је кроз свој живот био писац, филозоф, историчар, секретар и председник (касније доживотни) Матице српске.
Скоро читав живот провео је у улози учитеља, и то у Аустроугарској, било у основној, средњој школи, или „на улици“, па су бројни догађаји из његовог живота везани управо за тај период.
Из Сомборске школе протеран, уместо у јужну Угарску, ђаке одвео у Београд
Као учитељ у Сомбору провео је шест година. Смењен је јер је, како кажу, на његовим часовима расправљано о „противдржавним темама“. Такође, једном приликом ђаке је уместо на екскурзију по јужној Угарској одвео у Београд, где су се уписивали у чланове „Народне одбране“.
Такви „испади“ одвели су га у затвор, где је провео неколико месеци.
По пресељењу у Панчево 1913, окупљао је народ и причао о српској историји, људским и народним правима
Обилазио је војвођанска села и градове и продавао српске књиге, а окупљеном народу причао је о српској историји и њеном значају, читао приче и поезију, уз то им објашњавајући која права треба да имају сви људи и народи.
Ђаке на Видовдан одвео на Косово, да протестују испред конзулата Аустроугарске
Један од смелијих потеза Васе Стајића било је организовање посете српских ђака из Угарске на Видовданске свечаности на Косову и Метохији. Тада је, заједно са ђацима, протестовао испред зграде конзулата Аустроугарске.
На суђењу за „вођење српске револуционарне омладине“ сву кривицу преузео на себе, спасивши ђаке, а 10-годишњу казну скратио бекством
Због „вођења српске револуционарне омладине“ ухапшен је 1914. године, а суђено му је у Сегедину 1915. године. Сву кривицу узео је на себе и добио 10 година затвора. Ипак, селећи се по затворима завршио је у Словенији, одакле је успео да побегне и са лажним пасошем стигне до Загреба.
Није био омиљен ниједној власти, знао је да тиранија није повезана са нацијом владара, већ позицијом моћи
Залагао се за заједнички живот великог броја нација у Војводини, толеранцију међу људима, поштовање различитих култура
„Нису Мађари Војводину изгубили зато што би она била српска, него зато што су били витези грубе силе, те одрицали правду многим народима Војводине“, писао је у једном чланку 1920. године, алудирајући да исто не сме да се деси ни у Југославији.
Пре више од једног века препознао је велику улогу образовања у друштву
„Неће војска решити питање наше будућности, она нас неће спасити срамотне улоге потрошача, нити ће нам отворити колоније куда бисмо ми извозили. Спас је наш везан за наде које смемо полагати у научнике наше и мислиоце, природњаке и индустријалце, у трговце и инжињере. И зато је наша главна брига да образујемо што већи број истински стваралачких људи, па и жена. И прва наша брига је школа“, написао је у једном чланку.
Преминуо је 1947. године на дан свог рођења, а као неко ко је провео живот борећи се за своје идеале, знао је да ствари не долазе „саме од себе“
„Имајте више храбрости да културну мисао супротставите антикултурној и да јој помогнете до победе. Нарочито, не кукајте и не вајкајте се, него се борите“
– Васа Стајић
Преузмите андроид апликацију.
